Protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Lebanu K br. 42/17 od 26.12.2017. godine i Višeg suda u Leskovcu 11Kž. br. 83/18 od 21.02.2018. godine, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, adv. Aleksandar Pavlović, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, preinači obe nižestepene presude i okrivljenog oslobodi od optužbe i dosudi mu troškove krivičnog postupka.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti dostavio Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, adv. Aleksandar Pavlović je neosnovan.

Povredu odredabe krivičnog postupka iz člana 439. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti vidi u tome što je sud okrivljenog oglasio krivim zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ iako se, po stavu odbrane, u njegovim radnjama eventualno stiču obeležja nekadašnjeg krivičnog dela kleveta, imajući u vidu da je okrivljeni “neistine koje mogu škoditi časti i ugledu nekog lica”, izneo nekom drugom licu a ne oštećenom neposredno, odnosno, uvreda je učinjena posredno, preko trećeg lica, a krivično delo kleveta je u međuvremenu dekriminalizovano.

Istaknuti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Odredbom člana 170. stav 1. KZ određeno je da ko uvredi drugog kazniće se novčanom kaznom od četrdeset hiljada do dvesta hiljada dinara a teži oblik ovog krivičnog dela postoji ukoliko je uvreda učinjena “putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu”. Iz navedenih zakonskih odredbi, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, proizalazi da uvreda, kao izjava kojom se vređa ili omalovažava čast, ugled ili dostojanstvo drugog lica, može biti učinjena kako neposrednim saopštavanjem oštećenom tako i posredno preko trećeg lica pa i “putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava”, pri čemu nije bitno da li je taj uvredljiv iskaz istinit ili ne (za razliku od nekadašnjeg krivičnog dela kleveta iz člana 171. KZ ).

U konkretnom slučaju, okrivljeni je oglašen krivim da je uvredljivu izjavu koja se odnosi na privatnog tužioca uputio preko svedoka VV kome je rekao “da BB ide sa svoju majku Kosovu i da se ...” a što je ovaj svedok potom i preneo privatnom tužiocu AA. Iz navedenog proizilazi da je okrivljeni uputio privatnom tužiocu uvredu a ne kakvu istinitu ili neistinitu činjeničnu tvrdnju (koja može škoditi časti ili ugledu), da je u istoj lice na koga se ta izjava odnosi jasno određeno i da je to urađeno preko trećeg lica te su se na opisan način u radnjama okrivljenog stekli svi bitni elementi krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Stoga Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim navode zahteva branioca okrivljenog AA da su pobijane pravnosnažne presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi sa članom 170. stav 1. KZ te je zahtev zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog primenom člana 491. stav 1. ZKP, odbio kao neosnovan.

Sa svega izloženog, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                            Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković,s.r.                                                                                                             Vesko Krstajić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić