Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 99/17 od 20.02.2017. godine, odbijene su kao neosnovane žalba Osnovnog javnog tužioca u Kraljevu i žalba branioca okrivljenog AA, a presuda Osnovnog suda u Kraljevu 26K 102/16 od 26.10.2016. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti, blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Dušan Sakić, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude i na osnovu člana 422. tačka 2) ZKP prema okrivljenom odbije optužbu ili ih ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se u konkretnom slučaju radi o presuđenoj stvari, da je povređeno načelo ne bis in idem, jer je okrivljeni u vezi istog događaja, osuđen presudom Prekršajnog suda u Kraljevu – Odeljenje u Vrnjačkoj Banji 19 Pr 7305/12 od 30.11.2012. godine, pravnosnažna 20.02.2013. godine, zbog prekršaja iz člana 331. stav 1. tačka 55. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kojom prilikom mu je izrečena novčana kazna i zaštitna mera zabrana upravljanja motornim vozilom. Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

U vezi navedenog, branilac smatra i da je činjenica alkoholisanosti iscrpljena navedenom prekršajnom presudom, te da stoga okrivljeni nije mogao biti oglašen krivim za krivično delo iz člana 297. stav 1. u vezi člana 289. stav 1. KZ, već je eventualno mogao biti oglašen krivim zbog krivičnog dela iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, kao i da mu iz istih razloga nije mogla biti izrečena mera bezbednosti zabrana upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije, jer je presudom Prekršajnog suda u vezi istog događaja okrivljenom izrečena zaštitna mera zabrana upravljanja motornim vozilom u trajanju od osam meseci. Zbog navedenog su, prema stavu branioca, pobijanim presudama učinjene povrede zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP.

Međutim, kako je branilac okrivljenog AA, povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, kao i povredu procesnog načela ne bis in idem, isticao i u žalbi na pobijanu prvostepenu presudu, to Vrhovni kasacioni sud prihvata razloge koje je dao žalbeni sud na strani šest, pasus četiri, i na strani sedam pasus jedan, dva i tri, i na iste razloge upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Zbog iznetog, po oceni ovog suda, neosnovano branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje da su pobijane presude donete uz povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 439. tačka 2) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog u uvodu zahteva za zaštitu zakonitosti označava i povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ali u obrazloženju istog, ne navodi nijedan razlog zbog kojeg smatra da je pobijanim presudama, učinjena navedena povreda zakona, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Takođe, branilac okrivljenog u uvodu zahteva za zaštitu zakonitosti označava da isti podnosi zbog povrede ljudskog prava i slobode okrivljenog zajemčenog Ustavom i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, pozivajući se u obrazloženju zahteva na odluke Evropskog suda za ljudska prava i to Zolotukhin protiv Rusije (14939/03), Fišer protiv Austrije (37950/97) i Gradinger protiv Austrije (15963/90). Međutim, kako branilac okrivljenog uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđeno da je okrivljenom u predmetnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kraljevu i Apelacionim sudom u Kragujevcu povređeno određeno ljudsko pravo i sloboda, zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, već se isti poziva na odluke Evropskog suda za ljudska prava koje se odnose na neke druge postupke i učesnike u tim postupcima, to je Vrhovni kasacioni sud našao da zahtev branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP, kojim je izričito propisano da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenja (član 485. stav 1.), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) tog zakonika, mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi sa članom 484. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbacio jer nema zakonom propisan sadržaj.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Marina Radosavljević,s.r.                                                                                                            Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić