- tužiocu „BB“ ..., isplati iznos od 2.950,49 dinara po jednoj običnoj akciji Preduzeća za puteve „DD“ oznake ISIN br. ..., što za 1.171 akcija iznosi ukupno 3.455.023,79 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.10.2013. godine do isplate,

- tužiocu „VV“ ..., isplati iznos od 2.950,49 dinara po jednoj običnoj akciji Preduzeća za puteve „DD“ oznake ISIN br. ..., što za 600 akcija iznosi ukupno 1.770.249,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.10.2013. godine do isplate i

- tužiocu „GG“ ..., isplati iznos od 2.950,49 dinara po jednoj običnoj akciji Preduzeća za puteve „DD“ oznake ISIN br. ..., što za 500 akcija iznosi ukupno 1.475.245,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.10.2013. godine do isplate,

sve u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. U stavu dva izreke obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 959.942,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke u roku od 15 dana po prijemu presude.

Protiv ovakve presude drugostepenog suda tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju.Revizijom se pobija drugostepena odluka zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi u odgovoru na reviziju predlaže da se ista odbaci kao nedozvoljena. U suprotnom, spori sve revizijske navode i predlaže da se revizija tuženog odbije kao neosnovana.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), i ustanovio da je revizija tuženog dozvoljena i osnovana.

Neosnovane su tvrdnje punomoćnika tužilaca da je revizija tuženog nedozvoljena zato što je vrednost predmeta spora opredeljena i utvrđena u iznosu od 10.000,00 dinara. Ovo iz tog razloga što je podneskom tužilaca od 12.05.2014. godine postavljen zahtev za isplatu novčanih iznosa koji su tužiocima i dosuđeni. Stoga, a na temelju odredbe člana 28. ZPP, tako opredeljeni pojedinačni iznosi glavnog zahteva predstavljaju i osnov za ocenu dozvoljenosti revizije tuženog. U konkretnom slučaju revizijom se pobijaju tužiocima dosuđena potraživanja na ime glavnog duga u novčanim iznosima koji prelaze cenzus propisan odredbom člana 485. ZPP. Stoga je revizija tuženog dozvoljena.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na čije postojanje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na Skupštini akcionara tuženog održanoj 03.08.2012.godine verifikovana je odluka Odbora direktora broj ... od 06.06.2012. godine i naknadno odobrenje za zaključenje aneksa na ugovor o kreditu broj ... od 01.12.2011. godine i ugovora o kreditu broj ... od 19.04.2010. godine, kao i odluka o davanju prethodnog odobrenja za raspolaganje imovinom društva zaključenjem bilo kog pravnog posla iz člana 470. Zakona o privrednim društvima. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka utvrđeno je da granica raspolaganja imovine velike vrednosti tuženog po bilansu za 2011. godinu iznosi 409.056.600,00 dinara, što čini 30% od vrednosti njegove ukupne imovine. Veštačenjem je utvrđeno i da je tuženi u periodu od 04.08.2012. do 03.08.2013. godine efektivno raspolagao imovinom ukupne vrednosti od 135.085.063,75 dinara i to 125.414.220,27 dinara po osnovu uzetog kredita i 9.670.843,48 dinara po osnovu date zaloge.Posle 04.08.2011.godine tuženi je raspolagao i sa imovinom u vrednosti od 99.646.483,78 dinara po osnovu konstituisane hipoteke i imovinom od 335.907.854,40 dinara po osnovu založenih potraživanja.

Na temelju tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zauzeo stanovište da je tuženi raspolagao imovinom ukupne vrednosti od 570.639.401,67 dinara, što predstavlja 41,85% od ukupne vrednosti njegove imovine.

Drugostepeni sud je, takođe, našao da izvršeno raspolaganje imovinom tuženog prelazi cenzus od 30% propisan odredbom člana 470. Zakona o privrednim društvima, uprkos oceni da se iznos po osnovu odobrenog kredita i datih obezbeđenja za isti ne može sabirati, kako to pogrešno čini prvostepeni sud. Drugostepeni sud je stanovišta da se ocena o vrednosti izvršenih raspolaganja imovinom tuženog mora posmatrati odvojeno sa stanovišta učinjenih raspolaganja po osnovu kreditenog zaduženja i datih obezbeđenja po tom osnovu. Tuženi je raspolagao sa imovinom u vrednosti od 99.646.483,78 dinara po osnovu konstituisane hipoteke i zalaganja potraživanja u iznosu od 335.907.854,14 dinara. Stoga drugostepeni sud zauzima stanovište da i tako učinjeno raspolaganje prelazi cenzus od 30% u odnosu na ukupnu knjigovodstvenu vrednost tuženikove imovine. Iz tog razloga je i odbijena žalba tuženog kao neosnovana.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto stanovište drugostepenog suda. Ovo iz tog razloga što se vrednost pokretne i nepokretne imovine na kojoj je konstituisana hipoteka, odnosno data zaloga može smatrati raspolaganje imovinom velike vrednosti samo u slučaju kada njome obezbeđena vrednost kredita prelazi cenzus od 30% u odnosu na ukupnu knjigovodstvenu vrednost imovine društva iskazane u poslednjem godišnjem izveštaju. To je posledica činjenice da se saglasno odredbi člana 470. stav 2. Zakona o privrednim društvima pod raspolaganjem imovinom velike vrednosti može smatrati samo ono raspolaganje kojim se konstituiše obaveza za društvo. Konstituisanjem hipoteke na nepokretnoj imovini, čija vrednost višestruko prelazi vrednost obezbeđenog kredita, nije istovremeno konstituisana i obaveza društva preko vrednosti iznosa kredita koji je tom imovinom obezbeđen. Ta imovina služi za obezbeđenje tačno određenog iznosa kredita i ista se može upotrebiti samo za namirenje duga konstituisanog ugovorom o kreditu. Otuda se konstituisanje hipoteke na imovini društva čija vrednost prelazi vrednost obezbeđenog kredita istovremeno zasniva i obaveza društva, ali samo do tog iznosa, nezavisno od činjenice da stvarna vrednost hipotekovane imovine višestruko premeša iznos kreditnog duga. Jer, zasnivanjem hipoteke na nepokretnoj imovini nisu umanjena prava vlasnika hipoteke. On, saglasno odredbi člana 16. Zakona o hipoteci, i posle nastanka hipoteke ima pravo da drži predmet hipoteke, da ga upotrebljava prema uobičajenoj nameni, da pribira prirodne ili građanske plodove koji su predmet hipoteke i da predmet hipoteke otuđi i svoja prava prenese na pribavioca. Osim toga, a shodno odredbi člana 38. stav 4. Zakona o hipoteci, ako cena hipotekovane nepokretnosti dobijena na aukcijskoj prodaji ili neposrednom pogodbom prevazilazi visinu potraživanja hipotekovani poverilac je dužan da hipotekarnom dužniku isplati tu razliku.

Dakle, citirane zakonske odredbe nedvosmisleno ukazuju da se konstituisanjem hipoteke za hipotekarnog dužnika stvara samo jedna obaveza, a to je namirenje obezbeđenog duga do njegove visine. Takođe, i u slučaju obezbeđenja kreditnog duga davanjem u zalog potraživanja zalogodavca prema trećim licima, zalogoprimac je saglasno odredbi člana 993. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima ovlašćen da za sebe zadrži samo dugovani iznos, a ostatak je dužan da preda zalogodavcu. Zato se i u slučaju zalaganja potraživanja čija vrednost prelazi iznos obezbeđenog duga na strani zalogodavca konstituiše samo obaveza do tog iznosa. Preostali iznos po namirenju zalogoprimčevog potraživanja pripada zalogodavcu, što znači da se i njegova imovina, u krajnjem slučaju, može umanjiti samo do visine zalogom obezbeđenog duga.

Sledom navedenih argumenata, Vrhovni kasacioni sud je stao na stanovište da se raspolaganje imovinom velike vrednosti u smislu odredbe člana 470. stav 2. Zakona o privrednim društvima može smatrati samo ono raspolaganje kojim je konstituisana konkretna obaveza za društvo. U slučaju datog obezbeđenja hipotekom ili zalogom vrednost predmeta obezbeđenja nije od uticaja i kada, nesporno, premašuje iznos obezbeđenog duga. Da li je takvo raspolaganje izvršeno suprotno odredbi člana 470. stav 2. Zakona o privrednim društvima može se ceniti samo u odnosu na stvorenu obavezu za društvo izvršenim raspolaganjem, a to je upravo vrednost obezbeđenog duga, bez obzira što tržišna vrednost predmeta obezbeđenja premašuje visinu kreditnog duga za koje je obezbeđenje dato.

U konkretnom slučaju veštačenjem je utvrđeno da ukupno raspolaganje po osnovu kreditnog duga ne prelazi cenzus propisan odredbom člana 470. stav 2. Zakona o privrednim društvima. Stoga, bez obzira na nespornu činjenicu da stvarna vrednost predmeta obezbeđenja prelazi cenzus od 30% od ukupne knjigovodstvene vrednosti imovine društva iskazane u knjigovodstvenom obračunu za period koji je tom raspolaganju prethodio, nema mesta primeni odredbe člana 474. stav 1. tačka 5. Zakona o privrednim društvima. Naprotiv, spornim raspolaganjem imovinom tuženog nije povređena odredba člana 470. stav 2. Zakona o privrednim društvima. Iz tog razloga su i postavljeni zahtevi tužilaca za otkup njihovih akcija u utuženim iznosima pravno neutemeljeni.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu jedan i dva izreke.

Osim toga, a shodno odredbi člana 165. stav 2. u vezi člana 154. i 163. st. 1, 2, 3. i 4. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio i o celokupnim troškovima parničnog postupka. Tuženom su dosuđeni troškovi u skladu sa postavljenim troškovnikom i u spisu sadržanim podacima o sudskoj taksi. Priznati su mu troškovi za sastav tri obrazložena podneska u iznosu od po 37.500,00 dinara, troškovi zastupanja na jednom održanom ročištu u iznosu od 39.000,00 dinara i dva neodržana ročišta u iznosu od po 20.250,00 dinara, kao i troškovi za sastav revizije u iznosu od 75.000,00 dinara. Tužiocu su dosuđeni i troškovi sudske takse u iznosu od 3.900,00 dinara za žalbu, 7.800,00 dinara za reviziju i 11.700,00 dinara za revizijsku odluku. Svi dosuđeni troškovi su odmereni u visini propisanoj važećom Advokatskom i Taksenom tarifom.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić