Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 7133/15 od 12.01.2017. godine u stavu prvom izreke odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena navedena presuda Privrednog suda u Beogradu u stavu II, III, IV, V, VI i VII izreke, dok su stavom dva izreke odbijeni zahtevi tuženih za troškove drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava. Troškove je opredeljeno tražio.

U odgovorima na reviziju prvo i drugotuženi osporavaju navode revizije tužioca i predlažu da je revizijski sud odbije u celosti. Prvotuženi je troškove odgovora na reviziju tražio i opredelio.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe. Takođe, ističući povrede postupka u pogledu određivanja veštačenja, ocene dokaza kao i u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, revident ukazuje na relativno bitne povrede eventualno učinjene u prvostepenom postupku koje revizijski sud nema ovlašćenja da ceni prema članu 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravni prethodnik tužioca je spornu nepokretnost stekao Ugovorom o kupoprodaji zaključenim sa „DD“ iz ..., dana 19.12.2002. godine po kupoprodajnoj ceni od 178.041,00 evra, a što je u dinarskoj protivvrednosti iznosilo 11.123.814,29 dinara. Tužilac je pre otvaranja stečaja kao prodavac prodao prvotuženom u svojstvu kupca dana 17.06.2005. godine istu nepokretnost koja se nalazi u ... u ul. ... br. ..., sagrađen na kat. parceli ... KO ..., a koji se sastoji od prodajnog prostora površine 401,63 m2 u prizemlju i magacinskog prostora površine 150,16 m2 u podrumu, za kupoprodajnu cenu od 18.000.000,00 dinara, što je u momentu prodaje bila protivvrednost od 218.039,00 evra. Navedenu cenu prvotuženi je u potpunosti isplatio pravnom prethodniku tužioca. Poreska uprava Opštine ... je utvrdila da je prometna vrednost nepokretnosti u vreme zaključenja Ugovora o kupoprodaji između pravnog prethodnika tužioca i prvotuženog iznosila 21.954.910,00 dinara.Pravo svojine na spornoj nepokretnosti prvotuženi je Ugovorom o kupoprodaji od 26.03.2008. godine preneo na drugotuženog, a takođe je prvotuženi dana 26.03.2008. godine založnom izjavom konstituisao založno pravo na predmetnoj nepokrenosti u korist trećetuženog u cilju obezbeđenja novčanog potraživanja trećetuženog prema drugotuženom po Ugovoru o dugoročnom kreditu. Prvotuženi je predmetnu nepokretnost otuđio drugotuženom po ceni od 400.000,00 evra. Postupak stečaja nad tužiocem iniciran je obaveštenjem NBS od 09.04.2010. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud odbija zahteve tužioca za utvrđenje da su bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi sporni pravni poslovi, jer nisu ispunjeni uslovi propisani članom 123. i 124. Zakona o stečaju za njihovo pobijanje, vraćanje u stečajnu masu ili isplatu imovinske koristi. Ovo stanovište prihvata i drugostepeni sud ali samo u odnosu na prvotuženog, dok u odnosu na drugo i trećetuženog nalazi da nisu pasivno legitimisani u parnici radi pobijanja pravnih radnji u stečaju.

Prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno i procesno pravo kada su zaključili da u ovom sporu tužilac nije dokazao da su u odnosu na prvotuženog ispunjeni posebni uslovi za pobijanje pravnih poslova i drugih pravnih radnji u stečaju.

Netačni su revizijski navodi da su sudovi prilikom odlučivanja kumulirali uslove propisane članom 123. i čl.124 Zakona o stečaju. Naime, tužilac dokazuje da su ispunjeni preduslovi i jedan od opštih uslova pobijanja odnosno da je došlo do narušavanja ravnomernog namirenja stečajnih poverilaca ili da se poverioci oštećuju ili da su spornim pravnim poslom i radnjama pojedini poverioci stavljeni u pogodniji položaj (pogodovanje poverilaca). Kada se utvrdi da su ispunjeni navedeni preduslovi kao i jedan od opštih uslova može se pristupiti pobijanju pravnog posla i drugih pravnih radnji stečajnog dužnika koristeći se nekim od posebnih osnova koji su predviđeni: članom 120. Zakona o stečaju kao uobičajeno namirenje, članom 121. Zakona o stečaju kao neuobičajeno namirenje, članom 122. istog Zakona kao neposredno oštećenje poverilaca, članom 123. kao namerno oštećenje poverilaca i 124. kao poslovi i radnje bez naknade ili uz neznatnu naknadu. U ovom slučaju pravilno su nižestepeni sudovi posebno cenili ispunjenost uslova iz člana 123. a posebno iz člana 124 Zakona o stečaju.

Tužilac na kome je u smislu čl. 228. i 231. Zakon o parničnom postupku bio teret dokazivanja, nije dokazao ispunjenost posebnih uslova odnosno da je predmetna nepokretnost prodata prvotuženom za neznatnu vrednost,niti da je postojala namera oštećenja poverilaca.

Neosnovan je revizijski navod da nižestepeni sudovi nisu pravilno cenili institut „neznatne naknade“ polazeći od vrednosti iskazane u Poreskom rešenju. Po nalaženju revizijskog suda pravilno su nižestepeni sudovi prilikom ocene da li je tužilac preneo pravo svojine prvotuženom na spornoj nepokretnosti uz neznatnu naknadu kao uporednu,ostvarenoj ceni, uzeli procenjenu tržišnu vrednost Poreske uprave (bitnu za obračun poreza na prenos apsolutnih prava). Poreska uprava formira osnovicu isključivo na osnovu realizovanih ugovora čime se obezbeđuje objektivnost utvrđivanja tržišne vrednosti nepokretnosti. Za razliku od ovog obračuna, nalaz i mišljenje veštaka u ovoj pravnoj stvari se bazirao na ponuđenim cenama koje ne mogu biti relevantne za utvrđivanje tržišne vrednosti nepokretnosti. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi imajući u vidu vrednost nepokretnosti utvrđenu poreskim rešenjem i kupoprodajnu cenu zaključili da ista nije prodata za neznatnu naknadu, pa nema mesta pobijanju spornog pravnog posla iz navedenog razloga.

Takođe, neosnovan je revizijski navod da je prodajom sporne nepokretnosti postojala namera oštećenja ostalih poverilaca tužioca.

Prema članu 123. Zakona o stečaju, namerno oštećenje poverilaca postoji uvek kada je pravni posao, odnosno pravna radnja preduzeta u poslednjih pet godina pre podnošenja predloga za pokretanje stečaja ili posle toga, sa namerom oštećenja jednog ili više poverilaca, ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za nameru stečajnog dužnika. Znanje namere se pretpostavlja, ako je saugovarač stečajnog dužnika znao da stečajnom dužniku preti nesposobnost plaćanja i da se radnjom oštećuju poverioci.

S obzirom da tužilac u toku postupka nije dostavio dokaze da je u trenutku zaključivanja spornog posla bio u teškom ekonomskom stanju odnosno u blokadi računa, to se u konkretnom slučaju postojanje namere oštećenja poverilaca moralo posebno dokazivati. Činjenični navodi koje je tužilac u toku postupka isticao radi pobijanja spornog pravnog posla sa prvotuženim nisu dovoljan dokaz da je sporni ugovor o kupoprodaji zaključen sa namerom oštećenja poverilaca, pa ne stoje revizijski navodi tužioca u tom smislu.

Takođe pravilno je drugostepeni sud zaključio da drugo i trećetuženi u ovom sporu radi pobijanja pravnih radnji u stečaju, nemaju pasivnu legitimaciju u smislu odredbi čl. 129. i 130. Zakona o stečaju. Ovi članovi jasno propisuju ko može biti stranka u postupku pobijanja pravnih radnji u stečaju, a drugo i treće tuženi u ovom slučaju ne ispunjavaju te uslove.

Kod neispunjenosti uslova iz čl. 123. i 124. Zakona o stečaju za pobijanje Ugovora o kupoprodaji zaključenog između tužioca i prvotuženog pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da su neosnovani zahtevi za povraćaj nepokretnosti kao i novčane protivvrednosti u smislu člana 130. Zakona o stečaju.

Odlučujući o zahtevu prvotuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, revizijski sud je zahtev odbio sa razloga što traženi troškovi nisu bili nužni u ovoj pravnoj stvari, da bi se u skladu sa odredbom čl. 150. i 154. Zakona o parničnom postupku dosudili na teret tužioca.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić