U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, kao predsednika veća, sudije Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca „AA“ iz ..., ... broj ..., koga zastupaju punomoćnici Branislav D. Glogonjac i Aleksandar B. Petrović, advokati iz ..., protiv tuženog „BB“ iz ... u stečaju – stečajna masa, ..., ulica ... broj ..., čiji je zastupnik stečajni upravnik Agencija za licenciranje stečajnih upravnika Republike Srbije iz Beograda, radi utvrđenja, vrednost predmeta spora 1.746.927,34 eura – dinarska protivvrednost od 200.519.307,79 dinara, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 6038/16 od 11.01.2017. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 08.06.2017. godine, sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 6038/16 od 11.01.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Nišu P br. 62/16 od 16.06.2016. godine, u stavu prvom izreke, odlučeno je da se utvrđuje potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 1.745.723,20 eura, što u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije za euro na dan 17.09.2013. godine iznosi 200.084.667,99 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.09.2013. godine, kao od dana otvaranja stečaja nad tuženim, pa do isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da na ime naknade troškova parničnog postupka, tužiocu isplati iznos od 1.319.600,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 6038/16 od 11.01.2017. godine, preinačena je presuda Privrednog suda u Nišu P br. 62/16 od 16.06.2016. godine u stavu 1. i 2. izreke i presuđeno tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca radi utvrđenja da je osnovano potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 1.745.723,20 eura, što u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za euro na dan 17.09.2013. godine iznosi 200.084.667,99 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.09.2013. godine, kao od dana otvaranja stečaja nad tuženim, pa do isplate. Tužilac je obavezan da tuženom isplati na ime troškova prvostepenog postupka 669.300,00 dinara i na ime drugostepenog postupka 889.800,00 dinara, sve navedeno u roku od osam dana od dana prijema odluke, a odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 6038/16 od 11.01.2017. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata, blagovremeno je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je nakon izjavljene revizije dana 24.03.2017. godine, dostavio podnesak Vrhovnom kasacionom sudu u kome je izvestio sud da je u međuvremenu, rešenjem Privrednog suda u Nišu St 19/2013 od 27.12.2016. godine zaključen stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „BB“ u stečaju, te da je istim rešenjem registrovana stečajna masa koja ostaje aktivno i pasivno legitimisana u svim zatečenim sudskim sporovima i postupcima, te uređuje tužbu, tako što tuženog označava kao „BB“ ... u stečaju – stečajna masa, ..., ulica ... broj ..., čiji je zakonski zastupnik Agencija za licenciranje stečajnih upravnika.

Vrhovni kasacioni sud, prihvatio je podnesak tužioca o uređenju tužbe u odnosu na tuženog, zatim ispitao pobijanu drugostepenu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz stava 1. ovog člana, na koju se revident neosnovano poziva. Revident smatra da je drugostepeni sud povredio član 8. Zakona o parničnom postupku, jer nije cenio sve dokaze pažljivo, ni zasebno i u međusobnoj vezi, što nije tačno. Drugostepeni sud je upravo u skladu sa odredredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku po svom uverenju na osnovu ocene svakog dokaza zasebno i svih zajedno i na osnovu rezultata celokupnog postupka, odlučio koje će činjenice da uzme kao dokazane i relevantne za svoju odluku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Agencija za privatizaciju Republike Srbije i Konzorcijum pravnih i fizičkih lica, koga čine tužilac „AA“ iz ..., „VV“ iz ... i GG iz ..., zaključili su ugovor o prodaji kapitala društvenog preduzeća „BB“ u restrukturiranju iz ..., metodom javnog tentera, koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov broj II/1 1663/06 od 19.11.2006. godine, a čiji je predmet prodaja 100 % društvenog kapitala ovog subjekta privatizacije. Agencija za privatizaciju Republike Srbije, dana 07.05.2010. godine raskinula je ugovor, zbog neizvršenja ugovorenih obaveza od strane kupaca, jer kupac nije obezbedio kontinuitet proizvodnje u subjektu privatizacije niti je izvršio ugovorene obaveze investiranja u rokovima koji su ugovoreni a ni u naknadno ostavljenim rokovima.

Rešenjem Privrednog suda u Nišu St br. 19/2013 od 17.09.2013. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „BB“ iz ... u sporu tuženi. Tužilac je u tom postupku podneo prijavu potraživanja na iznos od 2.233.873.919,87 dinara. Osnov ovog potraživanja su sredstva uložena u investiranje subjekta privatizacije, a sada stečajnog dužnika, po osnovu ugovora o prodaji kapitala od 09.11.2006. godine. Potraživanje je osporeno od strane stečajnog upravnika. Zbog toga je tužilac podneo tužbu sa zahtevom da se utvrdi njegovo potraživanje prema tuženom kao stečajnom dužniku u iznosu od 1.745.723,20 eura, što u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za euro na dan 17.09.2013. godine iznosi 200.084.667,99 dinara, tražeći na ovaj iznos i zakonsku zateznu kamatu počev od 17.09.2013. godine, do isplate.

Prvostepeni sud je uvažio činjenicu da tuženi nije sporio izvršeno investiranje po ugovoru o kupoprodaji društvenog kapitala ni po vrsti ni po obimu, kao i činjenicu da u trenutku otvaranja stečajnog postupka nad tuženim tužilac nije imao status člana društva. Zato je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio potraživanje tužioca prema tuženom u traženom iznosu. Prvostepeni sud je u obrazloženju odluke naveo da ugovorom o prodaji društvenog kapitala nije ugovoreno da kupac nema pravo na povraćaj sredstava uloženih na ime investiranja u subjekt privatizacije i da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji, već se primenjuje prvostepena odredba člana 132. Zakona o obligacionim odnosima. Na toj odredbi se i temelji odluka.

Drugostepeni sud nalazi da je pogrešan zaključak prvostepenog suda o osnovanosti potraživanja tužioca i zaključuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Drugostepeni sud je stanovišta da su celokupna sredstva po osnovu investiranja uneta od strane tužioca na ime izvršavanja ugovorenih obaveza povećala kapital tuženog društva. Rešenjem Agencije za privredne registre upisana je promena osnovačkog kapitala kod tuženog, tako što je tužilac upisan kao član društva sa odgovarajućim udelom. U tom slučaju, tužilac kao osnivač društva-stečajnog dužnika, ne može stečeni udeo u društvu da potražuje kao novčano potraživanje u svojstvu stečajnog poverioca. Zbog toga je preinačena prvostepena presuda i odbijen zahtev tužioca kao neosnovan.

Revident smatra da je stav drugostepenog suda suprotan odredbama Zakona o privatizaciji i Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, a da su navodi iz revizije neosnovani.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu ugovora o prodaji kapitala izvršio investiranje u subjekt privatizacije. Za vrednost unetih sredstava došlo je do povećanja osnovnog kapitala tuženog. Rešenjem Agencije za privredne registre od 18.07.2008. godine upisana je promena osnovnog kapitala kod tuženog, registrovano povećanje kapitala u korist osnivača – članova konzorcijuma, između ostalog i tužioca. Nakon raskida ugovora o prodaji kapitala, Agencija za privatizaciju je postupajući u skladu sa odredbom člana 41. stav 2. Zakona o privatizaciji (Sl. glasnik RS 123/07) donela odluku o prenosu kapitala akcijskom fondu, a potom je izvršena promena članova-osnivača društva i kao član društva upisan Agencija za privatizaciju Republike Srbije, rešenjem APR od 4.04.2012 godine. Na taj način je Agencija za privatizaciju postala jedini član-osnivač tuženog društva i vlasnik kapitala koji je bio predmet prodaje po ugovoru o prodaji kapitala, tako i kapitala stečenog tokom trajanja ugovora po osnovu investiranja u subjekt privatizacije.

U trenutku otvaranja stečajnog postupka nad tuženim tužilac nije bio osnivač tuženog, ali to ne znači da je automacki stekao status stečajnog poverioca. Tužilac je investiranjem izvršenim na osnovu ugovora o prodaji kapitala zaključenim sa tad. Agencijom za privatizaciju povećao kapital društva i stekao udeo u tuženom društvu. Nakon raskida ugovora od strane Agencije nema zakonskog osnova da vrednost stečenog udela iskazuje kao novčano potraživanje prema stečajnoj masi. Tuženi nije raskinuo ugovor, a nije ni skrivio raskid, da bi bio odgovoran za posledice raskida ugovora i da bi po tom osnovu tužiocu dugovao protivvrednost udela.

Da li je Agencija kao ugovorna strana osnovano raskinula ugovor o prodaji kapitala i ko je od ugovornih strana odgovoran za posledice nastale raskidom ugovora predmet je raspravljanja u drugom postupku koji se vodi pred sudom.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje se pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B.Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić