Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudije Dr Dragiše Slijepčevića, kao predsednika veća, sudije Branka Stanića i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca REPUBLIKA SRBIJA, koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo, Beograd, Nemanjina br. 22- 26, protiv tuženih: 1. ''AA'', ..., ... br. ..., koga zastupa advokat Vuk Vasiljević iz ... i 2. ''BB'' ..., ... br. ..., koju zastupa, Miloš J. Lazarević advokat iz ..., radi brisanja založnog prava, vrednost predmeta spora 130.000.000,00 dinara, odlučujući o reviziji drugotuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž.br.7783/16 od 30.03.2017 godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 03.10.2017 godine, sledeću:

P R E S U D U

I PREINAČUJE SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž.br.7783/16 od 30.03.2017. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu P. 4483/16 od 12.10.2016. godine i presuđuje:

ODBIJA SE tužbeni zahtev tužioca Republika Srbija kojim je traženo da se prema tuženima ''AA'' ... i ''BB'' ... utvrdi da ne proizvodi pravno dejstvo založna izjava overena pred Opštinskim sudom u Požarevcu pod brojem Ov. br. ... od 27.06.2006. godine, kojom založnom izjavom je prvotuženi dozvolio drugotuženom da u svoju korist upiše hipoteku prvog reda sa udelom 91/93 na kp. br. ... fabričko dvorište i zgrada, površine 83,20 ari i kp. br. ... dvorište površine 9,95 ari, upisane u zk. Ul. br. ... KO ..., da upisana hipoteka prvog reda u korist drugotužene, dozvoljena rešenjem Opštinskog suda u Požarevcu Dn. 759/2006 od 27.06.2006. godine ne proizvodi pravno dejstvo, te se briše upis hipoteke prvog reda upisane u korist drugotuženog dozvoljen rešenjem Opštinskog suda u Požarevcu Dn. 759/2006 od 27.06.2006. godine.

ODBIJA SE tužbeni zahtev tužioca Republika Srbija, kojim je traženo da se prema tuženima ''AA'' ... i ''BB'' ..., utvrdi da je ništava založna izjava VV ... Ov. br. ... od 02.02.2007. godine i Ov. br. ... od 02.02.2007. godine čiji je pravni sledbenik prvotuženi ''AA'' ..., kojom založnom izjavom je prvotuženi dozvolio uknjižbu založnog prava na nepokretnostima tužioca Republike Srbije kp. br. ... površine 83 ara 20 m2 i kp. br. ... površine 9 ari 95m2, sa 91/93 u korist drugotužene BB, te da upisana hipoteka drugog reda dozvoljena rešenjem Opštinskog suda u Požarevcu Dn. Br. 151/2007 od 02.02.2007. godine ne proizvodi pravno dejstvo pa se briše upis hipoteke drugog reda upisane u korist drugotužene dozvoljen rešenjem Opštinskog suda u Požarevcu Dn. 151/2007 od 02.02.2007. godine.

II OBAVEZUJE SE tužilac Republika Srbija da drugotuženom „BB'', ..., isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 2.263.440,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema presude, pod pretnjom izvršenja.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu, presudom P 4483/16 od 12.10.2016. godine u stavu I izreke, usvojio je tužbeni zahtev tužioca Republika Srbija, pa se prema tuženima ''AA'' ..., ... br. ..., i ''BB'' ..., ... br. ..., utvrđuje da ne proizvodi pravno dejstvo založna izjava overena pred Opštinskim sudom u Požarevcu pod brojem Ov. br. ... od 27.06.2006. godine, kojom založnom izjavom je prvotuženi dozvolio drugotuženom da u svoju korist upiše hipoteku prvog reda sa udelom 91/93 na kp. br. ... fabričko dvorište i zgrada, površine 83,20 ari i kp. br. ... dvorište površine 9,95 ari, upisane u zk. Ul. Br. ... KO ..., da upisana hipoteka prvog reda u korist drugotužene, dozvoljena rešenjem Opštinskog suda u Požarevcu Dn. 759/2006 od 27.06.2006. godine ne proizvodi pravno dejstvo, te se briše upis hipoteke prvog reda upisane u korist drugotuženog dozvoljen rešenjem Opštinskog suda u Požarevcu Dn. 759/2006 od 27.06.2006. godine. U stavu II izreke presude usvojen je tužbeni zahtev tužioca Republika Srbija kojim se prema tuženima ''AA'' ..., ... br. ..., i ''BB'' ..., ... br. ..., utvrđuje da je ništava založna izjava VV ... Ov. br. ... od 02.02.2007. godine i Ov. br. ... od 02.02.2007. godine čiji je pravni sledbenik prvotuženi ''AA'' ..., kojom založnom izjavom je prvotuženi dozvolio uknjižbu založnog prava na nepokretnostima tužioca Republike Srbije kp. br. ... površine 83 ara 20 m2 i kp. br. ... površine 9 ari 95m2, sa 91/93 u korist drugotužene BB, te da upisana hipoteka drugog reda dozvoljena rešenjem Opštinskog suda u Požarevcu Dn. Br. 151/2007 od 02.02.2007. godine ne proizvodi pravno dejstvo pa se briše upis hipoteke drugog reda upisane u korist drugotužene dozvoljen rešenjem Opštinskog suda u Požarevcu Dn. 151/2007 od 02.02.2007. godine. U stavu III izreke obavezan je tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 746.560,00 dinara, u roku od 15 dana, od dana pismenog otpravka presude.

Privredni apelacioni sud, presudom Pž. 7783/16 od 30.03.2017 godine, odbio je žalbu drugotuženog i presudu Privrednog suda u Beogradu P. 4483/16 od 12.10.2016. godine potvrdio u celosti.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7783/16 od 30.03.2017 godine, drugotuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim članom 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) i utvrdio da je revizija drugotuženog osnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 20.07.2004. godine, između Agencije za privatizaciju i GG iz ..., u svojstvu kupca, zaključen je Ugovor o prodaji 70 % društvenog kapitala subjekta privatizacije „VV“ iz ... metodom javne aukcije. Taj ugovor je, uz saglasnost Agencije za privatizaciju, kupac ustupio preduzeću ''DD'' iz ... dana 16.03.2006. godine, nakon čega je, dana 30.05.2006. godine, to pravno lice sa Agencijom zaključilo Aneks Ugovora. Iz sadržine Ugovora o prodaji društvenog kapitala proizilazi da je u članu 6 konstatovano da se kupac pre održavanja aukcije upoznao sa činjenicom da se u sastavu imovine subjekta privatizacije „VV“ nalazi nacionalizovana imovina, pa se istim članom obavezao da neće do donošenja zakona kojim se uređuju pitanja vezana za vraćanje nacionalizovane imovine preduzimati pravne i faktičke radnje kojima bi osujetio povraćaj nacionalizovane imovine. Potpisivanjem Aneksa Ugovora od 30.05.2006. godine ''DD'' iz ..., kao novi kupac, prihvatio je sve odredbe ugovora.

Privredno društvo ''DD'' iz ..., je dana 26.06.2006. godine, sa drugotuženim zaključilo Ugovor o kreditnoj liniji, kojim mu je drugotužena banka odobrila kredit u iznosu od 130.000,00 EUR-a, a kao sredstvo obezbeđenja potraživanja iz tog ugovora predvidela obavezu da dostavi založnu izjavu vlasnika nepokretnosti, ''VV'' ..., sa 91/93 dela – zgrade i fabričkog dvorišta u površini od 83a 20m2 na kp. br. ... (pod red. br. ...) i dvorišta u površini od 9a 95m2 na kp. br. ... (pod red. br. ...) upisano u ZKUL ... KO ... .

U cilju ispunjenja tako preuzete ugovorne obaveze Preduzeće ''VV'' ..., saglasilo se da založi nepokretnosti u svom vlasništvu (zgradu i fabričko dvorište u površini od 83a 20m2 na kp. br. ..., pod red. br. ... i dvorište u površini od 9a 95 m2 na kp. br. ... pod red. br. ..., upisano u ZKUL ... KO ...), u korist drugotuženog, a radi obezbeđenja njegovog potraživanja prema ''DD'' , ... .

Pred Opštinskim sudom u Požarevcu, dana 22.07.2006 i 2.02.2007 godine, pod Ov. br. ..., Ov. br. ... i Ov. br. ..., date su Založne izjave navedene sadržine, nakon čega je Opštinski sud u Požarevcu, kao zemljišno-knjižni, zaključkom Dn. 759/2006 i Dn. 151/2007 dozvolio uknjižbu založnog prava na 91/93 nepokretnostima, zemljištu i zgradi, radi obezbeđenja kredita u korist drugotuženog.

Preduzeće „VV“ ... je dalje, po Ugovoru o spajanju uz pripajanje od 05.06.2007. godine, pripojeno prvotuženom, rešenjem Agencije za privredne registre BD ... od 04.07.2007. godine, te je brisano iz registra privrednih subjekata usled prestanka pripajanjem. Takav status zadržalo je i nakon što je pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 11058/07 od 02.09.2009. godine utvrđena ništavost Ugovora o izvršenom spajanju ( nije izvršen ponovni upis društva), dok imovina koja je pripajanjem uneta u prvotuženo društvo nije razgraničena, niti preneta na neko treće lice. Iz stanja u spisima proizilazi da je prvotuženi promenio naziv tako što je iz naziva brisano „u stečaju“, jer je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 2950/2011 od 13.4.2016. godine usvojen plan reorganizacije, obustavljen stečaj, pa je upisan naziv prvotuženog AA ... .

Zbog neizmirenih obaveza po Ugovoru o kreditnoj liniji, drugotuženi je zakonskom zastupniku tužioca, kao vlasniku nepokretnosti, i dužniku iz Ugovora o kreditu, dana 25.03.2011. godine, uputio obaveštenje o stanju dospelog, a neplaćenog duga korisnika kredita i pozvao ih na isplatu istog.

Tužilac smatra da „VV", ..., čiji je pravni sledbenik „AA" , sada u stečaju, ..., nije mogao punovažno raspolagati predmetnim nepokretnostima, zasnivanjem hipoteke, tj. davanjem založne izjave, jer je navedena nepokretnost prethodno nacionalizovana, pa nakon stupanja na snagu Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, postala državna svojina i poziva se na rešenje suda Dn. 153/97 kojim je izvršen upis državne svojine. Sa tog razloga smatra da drugotuženi ne može tražiti prodaju predmetnih nepokretnosti, zbog čega podnosi ovu tužbu i zahtevom traži da sud utvrdi da su založne izjave bez pravnog dejstva/ništave, i kao posledicu toga brisanje upisa hipoteke u korist drugotuženog.

Odlučujući o tužbenom zahtevu nižestepeni sudovi su zaključili da je isti osnovan. Prema stavu nižestepenih sudova, pravni prethodnik prvotuženog u momentu kada je dao založnu izjavu bio je evidentiran kao imalac prava svojine na označenim nepokretnostima. Međutim, nižestepeni sudovi zaključuju da upis u zemljišne knjige ne može postojati samostalno i nezavisno bez pravnog osnova, te nedostatak u osnovu se ne može „apriori“ prihvatiti kao dokaz o postojanju prava svojine. Kako ''VV'' nije stekao pravni osnov na osnovu kojeg bi mogao biti upisan kao vlasnik pomenutih nepokretnosti, odnosno nije stekao pravni osnov po kome bi moglo doći do promene društvene svojine u privatnu svojinu u korist ''VV'', u odnosu na upisane nepokretnosti, to prvotuženi nije postao vlasnik pomenutih nepokretnosti, kada je izvršena statusna promena spajanja uz pripajanje ''VV'' ovde prvotuženog, jer mu VV nije mogao preneti prava koja ni sam nema.

Shodno odredbama člana 14. Zakona o hipoteci, založna izjava na osnovu koje se na nepokretnosti ustanovljava hipoteka, mora biti data od strane vlasnika, odnosno lica koje ima sve atribute prava svojine, koji su neophodni da bi isti mogao ovlastiti poverioca da ukoliko ne bude plaćen o dospelosti svoje potraživanje naplati iz cene dobijene prodajom nepokretnosti.

Obzirom da prvotuženi nije bio vlasnik založenog zemljišta, onda se punovažnost založne izjave na osnovu kojih se ustanovljava hipoteka ceni u smislu odredbe člana 3. i 14. Zakona o hipoteci, pa kod činjenice da ista nije data od vlasnika, odnosno od lica koje iako koristi pomenute nepokretnosti nema atribute prava svojine, nižestepeni sudovi su zaključili da je takva izjava protivna prinudnim propisima i kao takva ništava, a na šta upućuje odredba člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe pri činjenici da je prilikom zaključenja Ugovora o kupovini subjekta privatizacije ''VV'', kupac subjekta privatizacije bio upoznat i sa činjenicom da se u delu imovine nalazi nacionalizovana imovina, te da je preuzeo obavezu da ne preduzima pravne i faktičke radnje kojima bi osujetio povraćaj nacionalizovane imovine na ranijim vlasnicima, to je njegov pravni sledbenik, ovde prvotuženi, dajući takvu vrstu založne izjave postupio i suprotno dobrim običajima, a na koju sankciju takođe upućuje norma odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, kao ništavost. Na osnovu svega navedenog je usvojen tužbeni zahtev tužioca.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav zaključak nižestepenih sudova se ne može prihvatiti kao pravilan, pa se osnovano u reviziji drugotuženog ističe da je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Prema stanju u spisima predmeta, predmetne hipoteke su upisane rešenjima Opštinskog suda u Požarevcu Dn. br. 759/2006 od 27.06.2006. godine i Dn. br. 151/2007 od 02.02.2007. godine. Upisane su u svemu u skladu sa važećim propisima, na osnovu založne izjave, date od strane upisanog vlasnika nepokretnosti, koji je kao vlasnik bio upisan u zemljišnim knjigama. U momentu upisa predmetnih hipoteka, u zemljišnim knjigama nije postojao nijedan drugi upis koji bi bio smetnja za upis hipoteke.

Rešenja na osnovu kojih su hipoteke upisane Dn. br. 759/2006 i Dn.br.151/2007 doneta su od strane Opštinskog suda u Požarevcu kao tada nadležnog zemljoknjižnog suda, koji je pre svega utvrdio da je založnu izjavu za zasnivanje založnog prava dao vlasnik nepokretnosti. Dakle, sve činjenice koje su od značaja za nastanak hipoteke, cenio je tada nadležni sud, koji je utvrdio da su ispunjeni svi uslovi za upis, nakon čega je upis i izvršen. U spisima predmeta nema dokaza da je upis predmetnog založnog prava osporen. Kod ovakog činjeničnog stanja, drugotuženi je hipotekarni poverilac i savesno lice koje je steklo založno pravo na predmetnim nepokretnostima.

Nižestepeni sudovi, prema stanju u spisima, nisu mogli utvrditi tačno kada je tužilac upisan kao nosilac prava svojine na 91,93 zemljišta na osnovu odredaba Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, jer navedeni upis nije sproveden u zemljišnoknjižnom predmetu za koji postoje odgovarajući spisi. Predmet Dn. br. 153/97 na osnovu koga je došlo do upisa državne svojine na hipotekovanim nepokretnostima, zapravo ne postoji, već je sprovođenje promene izvršeno stavljanjem štambilja „Dn. 153/97“ a nema dokaza da je prethodno upisano lice obavešteno o toj promeni.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravno shvatanje drugostepenog suda izraženo u pobijanoj presudi je u suprotnosti sa osnovnim načelom zemljoknjižnog prava, a to je načelo pouzdanja u zemljišne knjige i načelo konstitutivnog dejstva upisa u zemljišne knjige.

Drugostepeni sud u obrazloženju pobijane presude navodi da iz svih izvedenih dokaza proizilazi da je pravni prethodnik prvotuženog u vreme davanja založnih izjava bio upisan kao vlasnik predmetnih nepokretnosti, ali da sam upis u zemljišne knjige ne može postojati samostalno i nezavisno od pravnog osnova, te se isti ne može prihvatiti kao dokaz o postojanju prava. Ovakvo shvatanje se ne može prihvatiti sa aspekta trećeg lica koje je savesno. Sva treća lica – u koje spada i drugotuženi, mogu samo na osnovu upisa u zemljišne knjige imati saznanje o nosiocu određenog zemljoknjižnog prava. Ukoliko bi se prihvatilo shvatanje drugostepenog suda, to bi značilo da upis u zemljišne knjige nema konstitutivno, već samo deklarativno dejstvo, što je u odnosu na treća lica u suprotnosti sa osnovnim načelima stvarnog prava, jer bi takvo shvatanje dovelo do apsolutne pravne nesigurnosti u prometovanju nepokretnosti.

U konkretnoj situaciji, prema shvatanju revizijskog suda, drugotuženi nije imao obavezu da dokazuje da li je pravni prethodnik prvotuženog na osnovu valjanog pravnog posla stekao pravo svojine na predmetnim nepokretnosti, već je za njega bio dovoljan dokaz njegov upis u zemljišne knjige kao vlasnika predmetnih nepokretnosti koje će biti obezbeđenje potraživanja. To proizlazi i iz odredbi Zakona o državnom premeru i katastru, koji u članu 64. propisuje da se u postupku upisa u katastar nepokretnosti proverava da li su ispunjeni uslovi za upis propisani ovim zakonom i drugim propisima, što je u konkretnom slučaju nedvosmisleno i bilo učinjeno od strane drugotuženog. Članom 63. istog zakona je propisano da su podaci o nepokretnostima upisani u katastar nepokretnosti istiniti i pouzdani i niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja.

Navodi tužioca da je drugotuženom bilo poznato da se radi o nacionalizovanom zemljištu jer je obavestio upravo tužioca kao vlasnika nepokretnosti o postojanju duga opomenom od 25.03.2011. godine, ne ukazuje da je ta činjenica bila poznata drugotuženom u trenutku zasnivanja hipoteke. Na osnovu odredbi Zakona o hipoteci, drugotuženi je u trenutku realizacije, odnosno namere da će da izvrši prodaju hipotekovane nepokretnosti, morao obavestiti vlasnika, koji je u trenutku pokretanja postupka hipotekarne prodaje bio upisan, a to je konkretno tužilac Republika Srbija, ali ta činjenica nije relevantna za odluku u ovoj pravnoj stvari. Jer, jedini momenat po kome se ceni savesnost drugotuženog je momenat upisa hipoteke, a ne momenat prodaje jer u međuvremenu može da dođe i do promene vlasništva na hipotekovanim nepokretnostima.

Na kraju, revizijski sud primećuje da se u toku celog postupka raspravljalo o valjanosti hipoteke upisane na 91,93 udela na zemljištu upisanom na predmetnim parcelama, ali ne i na objektu postojećem na kat.parceli broj ... KO ... . Međutim izrekom pobijane presude se utvrđuje da ne proizvode pravno dejstvo, odnosno da su ništavne založne izjave kojima je izvršen upis hipoteke u korist drugotuženog, ne samo na zemljištu, već i na objektu postojećem na tom zemljištu, zašta tužilac nikako ne može imati pravni interes za podnošenje ove tužbe, jer među strankama nije bila sporna činjenica da je predmetni objekat bio u svojini pravnog prethodnika prvotuženog.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, pa je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 416. Zakona o parničnom postupku, pobijanu odluku preinačio i odbio zahtev tužioca kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud rešavajući o zahtevu drugotuženog za naknadu troškova parničnog postupka, na osnovu odredbi člana 150, 154, 165. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu uspeh u sporu parničnih stranaka i opredeljene troškovnike, obavezuje tužioca da drugotuženom naknadi troškove postupka i to: 376.320,00 dinara na ime zastupanja na sedam održanih ročišta, 27.600,00 dinara na ime pristupa na jedno neodržano ročište, 52.260,00 dinara na ime sastava jednog obrazloženog podneska, 195.000,00 dinara na ime takse na odgovor na žalbu, 390.000,00 dinara na ime takse na žalbu, 390.000,00 dinara na ime takse na drugostepenu odluku, 780.000,00 dinara na ime takse na reviziju i 52.260,00 dinara na ime sastava revizije, ukupno 2.263.440,00 dinara po TT i AT, a kako je navedeno u izreci presude pod II.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić