Privredni apelacioni sud presudom Pž br.6159/13 od 24.06.2015. godine stavom prvim izreke ukida presudu Privrednog suda Kraljevu P br.783/11 od 04.06.2013. godine. Stavom drugim odbija tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi njegovo potraživanje prema prvotuženom stečajnoj masi „BB“ u stečaju iz ... u iznosu od 361.480,78 evra, što u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan otvaranja stečaja nad tuženim iznosi 38.691.745,96 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 09.11.2010. godine do isplate i založno pravo tužioca na nepokretnostima bliže navedenim u izreci koji se nalaze u poslovno stambenoj zgradi - ... broj ..., postojećoj na kp.br. .../... KO ... upisano u LN br. ... KO .... Stavom trećim odbacuje tužbu u delu u kojem je tužilac tražio da se utvrdi potraživanje prema tuženom prvog reda u iznosu od 914.767,01 dinar sa kamatom od 09.11.2010. godine. Stavom četvrtim odbija tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže drugotužena da kao solidarni jemac prvotuženog plati tužiocu 361.480,78 evra i iznos od 914.767,01 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 09.11.2010. godine pa do isplate i troškove postupka. Stavom petim obavezuje tužioca da tuženom prvog reda plati iznos od 208.500,00 dinara na ime troškova prvostepenog parničnog postupka. Stavom šestim obavezuje tužioca da tuženima solidarno plati 246.000,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilac izjavljuje blagovremenu reviziju. Reviziju izjavljuje zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Revizijski sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 399. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 ... 111/09) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tužioca je osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac i prvotuženi su zaključili ugovor o kratkoročnom kreditu dana 10.12.2003. godine, ugovor o kratkoročnom kreditu od 17.06.2004. i od 25.06.2004. godine i ugovor o reprogramu duga od 17.04.2006. godine sa deviznom klauzulom. Prema ugovoru o reprogramu duga po kratkoročnim dinarskim kreditima od 17.04.2006. godine ukupan dug po tim ugovorima iznosi 178.404,00 evra. Stranke su ugovorile plaćanje reprogramiranog duga u 12 jednakih mesečnih anuiteta od po 16.167 evra. Ugovorom o solidarnom jemstvu od 25.06.2004. godine koji su tužilac i drugotužena zaključili, stranke su se saglasile da će drugotužena kao jemac platac, ispuniti dospelu i punovažnu obavezu prvotuženog po predmetnim ugovorima o kratkoročnim kreditima. Iz založne izjave od 19.04.2006. godine prvotuženi kao vlasnik ukupno 6 stanova istom založnom izjavom ovlastio je tužioca na postupanje sa navedenim nepokretnostima u skladu sa Zakonom o hipoteci radi namirenja potraživanja po ugovoru o reprogramu duga. Na osnovu navedene založne izjave upisana je vansudska hipoteka na istim stanovima rešenjem Opštinskog suda u Raškoj R 157/06 DPIN br. ... od 02.10.2006. godine. Hipoteka je upisana u odgovarajući list nepokretnosti u RGZ SKN ... Iz nalaza i mišljenja veštaka koji je sačinjen u postupku P 1031/06 utvrđeno je da su njime veštaci konstatovali postojanje predmetnih ugovora o kratkoročnim kreditima i ugovora o reprogramiranju duga od 17.04.2006. godine, te da tuženi nisu dostavili dokaze radi utvrđenja stvarnog stanja. Veštaci su zaključili da postoji potraživanje tužioca prema tuženom prvog reda u iznosu od 194.004,00 evra. Podneskom tuženih od 23.06.2008. godine osporen je ovaj nalaz veštaka. Na ročištu pred drugostepenim sudom od 24.06.2015. godine veštaci su ostali pri svom nalazu i dopuni nalaza, istakavši da su od strane tužioca naknadno po sačinjavanju nalaza dobili dokumentaciju.

Prema stanju u spisima tužilac je protiv tuženih podneo 01.02.2007. godine predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave radi naplate potraživanja prema prvotuženom po ugovorima o kratkoročnom kreditu (od 10.12.2003, 17.06.2004. i 25.06.2004. godine koji su reprogramirani ugovorom o reprogramu duga po kratkoročnim dinarskim kreditima od 17.04.2006. godine) i prema drugotuženoj kao jemcu platcu po navedenim ugovorima o kratkoročnim dinarskim kreditima u ukupnom iznosu od 194.004,00 evra. Iako se među strankama već vodio postupak radi predmetnog potraživanja po otvaranju postupka stečaja nad tuženim prvog reda tužilac je 01.07.2011 godine podneo posebnu tužbu protiv prvotuženog tražeći da se utvrdi njegovo razlučno pravo na spornim nepokretnostima bliže označenim petitumom tužbe. Tužba je podneta nakon što je u stečajnom postupku potraživanje tužioca u iznosu od 38.691.745,96 dinara osporeno. Konačno opredeljenim zahtevom tužilac traži da se utvrdi njegovo potraživanje prema prvotuženom u iznosu od 361.480,78 evra (što u dinarskoj protivvrednosti iznosi 38.691.745,96 dinara) kao i za iznos od 914.767,01 dinar sa pripadajućom kamatom, zatim založno pravo tužioca na spornim nepokretnostima i da se obaveže drugotužena da kao solidarni jemac tuženog prvog reda plati tužiocu 361.480,78 evra i iznos od 914.767,01 dinar.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud odbacuje tužbu tužioca prema prvotuženom. Tužbu odbacuje iz razloga što je Privredni apelacioni sud ranijom presudom od 31.01.2013. godine odlučujući o postojanju razlučnog prava odlučio i o delu tužbenog zahteva prema tužiocu prvog reda (utvrđenje založnog prava). Tužilac nije prijavio svoje potraživanje kao stečajni poverilac, već kao razlučni, pa stoga nije mogao podneti predmetnu tužbu jer se odrekao statusa razlučnog poverioca. U odnosu na drugotuženu odbija tužbeni zahtev kao neosnovan iz razloga što poverilac ovde tužilac u stečajnom postupku nije prijavio novčana potraživanja onako kako je navedeno u izreci prvostepene presude, niti je o tome obavestio jemca ovde drugotuženu. Drugotužena nije bila upoznata da je nad stečajnim dužnikom pokrenut stečajni postupak, nije bila u mogućnosti da prijavi svoje potraživanje po osnovu ugovora o jemstvu, odnosno na ime regresa u slučaju isplate duga glavnog dužnika, usled čega trpi štetu, što su prema izraženom stavu prvostepenog suda, razlozi zbog kojih treba odbiti tužbeni zahtev prema drugotuženoj kao neosnovan.

Drugostepeni sud u odluci po žalbi tužioca izražava drugačiji pravni stav. Pravni stav po kome se prijavljuje potraživanje, a ne status poverioca koji zavisi od toga da li je potraživanje obezbeđeno ili ne. U situaciji kada je tužilac u toku spora dostavio dokaze da je svoje potraživanje prijavio i da je isto osporeno u celosti, što je rezultiralo podnošenjem tužbe, drugostepeni sud zaključuje da je odluka prvostepenog suda o odbačaju tužbe pogrešna. Smatra i da je pogrešna odluka prvostepenog suda, u pogledu odbijajućeg dela zahteva u odnosu na drugotuženu. Sledom tih razloga ukida prvostepenu presudu, i na osnovu rezultata rasprave pred drugostepenim sudom, zaključuje da tužilac nije dokazao da su tuženom prvog reda stavljeni na raspolaganje ugovoreni novčani iznosi od strane tužioca. Tužilac dokumentaciju o uspostavljanju kreditne linije nije podneo u toku spora uz tužbe, niti tokom oba postupka, iako je u suštini spor pokrenut još 2007. godine. Veštaci osim paušalnih navoda u pravcu utvrđenja da li su navedeni iznosi kredita stavljeni na raspolaganje prvotuženom, nisu postupili po takvom zadatku, iz čega drugostepeni sud zaključuje da takav nalaz veštaka nema dokaznu snagu. Prema stavu drugostepenog suda potpisivanje ugovora o reprogramu duga ne može se smatrati priznanjem duga u situaciji kada dug nije ni nastao, odnosno kada nije dokazano da je tužilac izvršio svoje ugovorne obaveze. Sledom tih razloga, odbija zahtev tužioca, u delu u kojem je tražio da se utvrdi njegovo potraživanje prema prvotuženom u tužbom traženom iznosu kao i založno pravo tužioca na nepokretnostima, odbija zahtev tužioca za obavezivanje drugotužene da se ista obaveže da kao solidarni jemac tuženog prvog reda isplati tužiocu tužbom traženi iznos i odbacuje tužbu u delu potraživanja prema prvotuženom u iznosu od 914.767,01 dinar.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da se pravilnost primene materijalnog prava ne može ceniti zbog toga što činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Prema stanju u spisima tužilac svoja potraživanja zasniva na više ugovora o kreditu koje je zaključio sa pravnim prethodnikom prvotuženog, na ugovoru o reprogramu duga iz 2006. godine, i na ugovoru o solidarnom jemstvu iz 2004. godine koji je zaključio tužilac i drugotužena u svojstvu jemca platca, kao i na osnovu založne izjave iz 2006. godine po kojoj tužilac ima pravo da zahteva namirenje potraživanja u slučaju neizvršenja obaveze iz ugovora o repogramu duga. Navedenim ugovorom o reprogramu duga od 17.04.2006. godine u članu 1 tužilac se obavezao da prvotuženom reprogramira (produži rok) vraćanja duga po kratkoročnim dinarskim kreditima za obrtna sredstva iz ugovora o kreditu (ugovor broj … od 10.12.2003. godine, broj … od 17.06.2004. i … od 25.06.2004. godine u ukupnom iznosu od 15.480.000,00 dinara što predstavlja dinarsku protivvrednost od 178.404 evra. Rok reprograma od 12 meseci je bio od 01.04.2006. do 01.04.2007. godine. Mesečni anuitet je iznosio 16.167 evra. U članu 8 ugovora korisnik kredita se obavezao da obezbedi vraćanje reprogramiranog duga uknjižbom založnog prava prvog reda na nepokretnostima u vlasništvu dužnika, bliže navedenih u članu 8, u iznosu od 191.000 evra, odnosno 16.712.583 dinara. Visina potraživanja tužioca po navedenom ugovoru o reprogramu duga na dan otvaranja stečaja po osnovu glavice i kamate iznosila je 361.480,78 evra odnosno 35.671.185,94 dinara. Ugovorom o solidarnom jemstvu 25.06.2004.godine tužilac i drugotužena su ugovorili da će drugotužena kao jemac platac ispuniti dospelu i punovažnu obavezu prvotuženog po predmetnim ugovorima o kratkoročnim kreditima. Iz založne izjave od 19.04.2006. godine proizilazi da je prvotuženi kao vlasnik ukupno 6 stanova ovom založnom izjavom ovlastio tužioca na postupanje sa navedenim nepokretnostima u skladu sa Zakonom o hipoteci radi namirenja potraživanja po ugovoru o reprogramu duga, te da je na osnovu navedene založne izjave upisana vansudska hipoteka na istim stanovima rešenjem Opštinskog suda u Raškoj 3R 157/06 DPIN br… od 02.10.2006. godine.

Odredbom člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik kredita se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Članom 997. istog zakona propisano je da ugovorom o jemstvu se jemac obavezuje prema proveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika ako to ovaj ne učini. Članom 1007. istog zakona propisano je da u slučaju stečaja glavnog dužnika poverilac je dužan prijaviti svoje potraživanje u stečaj i o tome obavestiti jemca inače odgovara jemcu za štetu koju bi ovaj imao zbog toga. Smanjenje obaveze glavnog dužnika u stečajnom postupku ili postupku prinudnog poravnanja ne povlači za sobom i odgovarajući smanjenje jemčeve obaveze te jemac odgovora poveriocu za ceo iznos svoje obaveze.

Nije sporno da su tužilac i prvotuženi zaključili više ugovora o kreditu, kao i ugovor o reprogramu kredita kojim je tužilac prvotuženom reprogramirao vraćanje kredita u iznosu od 178.404,00 evra. Takođe je nesporno da su tužilac i drugotužena zakuljučili ugovor o solidarnom jemstvu od 25.06.2004. godine kojim je drugotužena kao jemac platac ugovorila da će ispuniti dospelu punovažnu obavezu prvotuženog iz navedenih ugovora o kratkoročnom kreditu. Sporno je da li su navedena novčana sredstva stavljena na raspolaganje prvotuženom.

Drugostepeni sud, u prilog izraženom pravnom stavu da potraživanje tužioca nije osnovano usled nedokazanosti, ističe da se potpisivanje ugovora o reprogramu duga ne može smatrati priznanjem duga u situaciji kada dug nije nastao, odnosno kada nije dokazano da je tužilac izvršio svoje ugovorne obaveze. Osnovni nalaz veštaka ne sadrži odlučnu činjenicu o isplati kredita već samo mišljenje veštaka kolika je obaveza preuzeta od strane tuženog prvog reda putem zaključenih ugovora. Takođe, drugostepeni sud zaključuje da veštaci nisu ni mogli pristupiti zadatku iz rešenja o određivanju veštačenja, jer nisu imali na raspolaganju odgovarajuću dokumentaciju od strane tužioca koju nije dostavio ni u prvostepenom ni u drugostepenom postupku, te da u tom smislu nije dokazao da je sredstva čiji je povraćaj sa kamatom tražio stavio tuženom prvog reda na raspolaganje. Dostavljena dokumentacija (knjigovodstvene kartice u odnosu na komitenta prvotuženog koje su priložene uz tužbu od 01.02.2007. godine u spisu P 210/13) nije takva da bi mogla stvoriti kod suda uverenje o osnovanosti zahteva jer iste nisu overene od strane tužioca, a pet overenih knjigovodstvenih kartica sa stanjem iz 2010. godine, priložene uz tužbu od 01.07.2011. godine u drugom predmetu nisu se mogle prihvatiti iz razloga njihove jednostranosti jer u toku postupka nisu potkrepljene drugim dokazima. Dopisi tuženog prvog reda od 30.09.2005. godine i od 28.02.2006. godine, kojim tuženi prvog reda obaveštava tužioca da će svoju obavezu u potpunosti izmiriti do određenog perioda odnosno kojim potvrđuje da je dospeo ceo kredit za vraćanje i predlaže odloženu dinamiku plaćanja, nisu relevantni po oceni drugostepenog suda, jer nemaju snagu isprava na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da se radi o izjavi o priznanju duga, imajući u vidu da u istima nije navedeno o kom se potraživanju i po kom osnovu radi i isti bi mogli biti osnaženi samo ukoliko su praćeni drugim dokazima.

Međutim, ovakav zaključak drugostepenog suda da tužilac nije dokazao osnovanost svog potraživanja se za sada ne može prihvatiti. Ovo iz razloga što se iz sadržine ugovora o reprogramu duga zaključenog između stranaka 17.04.2006. godine utvrđuje da je tužilačka banka korisniku kredita (ovde prvotuženom) reprogramirala dug po kratkoročnim dinarskim kreditima za obrtna sredstva iz ugovora o kreditu (broj …, …., …) čime je prvotuženi prihvatio promenu uslova vraćanja kredita. Njime je reprogramiran dug za 3 kratkoročna dinarska kredita za obrtna sredstva u ukupnom iznosu od 15.480.000,00 dinara (178.404 evra po srednjem kursu NBS na dan 01.04.2006. godine), što znači da je potvrđeno uspostavljanje dužničko poverilačkog odnosa između parničnih stranaka po navedenim kreditima. Ugovor nije potpisan usled pretnje, prinude niti je prvotuženi u toku postupka isticao njegovu ništavost odnosno da ne proizvodi pravno dejstvo. Zaključak suda da isti ne predstavlja priznanje duga prvotuženog ne može se prihvatiti kao osnovan. Ukoliko veštaci u toku postupka pred prvostepenim i drugostepenim sudom nisu mogli da se izjasne na date primedbe suda i stranaka drugostepeni sud je morao da odredi novo veštačenje, od strane drugih veštaka, radi razjašnjenja spornih okolnosti u vezi postojanja i visine potraživanja tužioca prema tuženima. Samim tim ne može se prihvatiti stanoviše drugostepenog suda da je zahtev tužioca neosnovan usled nedokazanosti osnova, upravo imajući u vidu punovažan ugovor o reprogramu zaključen između tužioca i prvotuženog kao i ugovor o solidarnom jemstvu zaključen između tužioca i drugotužene. Zaključak drugostepenog suda o nedokazanosti osnova potraživanja tužioca je za sada preuranjen.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti nedostatke na koje je ukazano ovim rešenjem i odlučiti o zahtevu tužioca.

Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, to je drugostepena presuda u odbijajućem delu zahteva ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje, primenom člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić