U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović i sudije Branka Stanića, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca „AA“ ..., koga zastupa punomoćnik Sergej Đuretić, advokat iz ..., protiv tuženog „Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda“ JP iz Beograda, u postupku po revizijama tužioca i tuženog protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6110/15 od 16.08.2016.godine, u sednici veća održanoj dana 08.06.2017.godine, donosi

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog na stav II, IV i V presude Privrednog apelacionog suda Pž 6110/15 od 16.08.2016.godine.

USVAJA SE revizija tužioca pa se preinačava stav III presude Privrednog apelacionog suda Pž 6110/15 od 16.08.2016.godine i presuđuje:

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Privrednog suda u Beogradu u delu stava I kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu isplati 85.775.923,65 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.11.2014.godine do isplate.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 5138/14 od 08.06.2015.godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 197.726.442,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.11.2014.godine do isplate. Odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se tuženi obaveže da mu na dosuđeni iznos isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 09.11.2014.godine do 12.11.2014.godine. Konstatovano je da je tužilac povukao tužbu za iznos od 371.888,75 evra sa kamatom koji iznos predstavlja razliku između prvobitno utuženog iznosa od 1.712.590,97 evra i iznosa od 1.340.702,22 evra koji je dosuđen tužiocu. Tuženi je obavezan da nakanti tužiocu parnične troškove u iznosu od 2.399.900,00 dinara.

U postupku po žalbama tužioca i tuženog na navedenu prvostepenu presudu Privredni apelacioni sud je presudom Pž 6110/15 od 16.08.2016.godine usvojio žalbu tuženog i ukinuo presudu Privrednog suda u Beogradu u stavu I i IV. Stavom II usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati 111.950.518,73 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2014.godine do isplate, dok je tužbeni zahtev stavom III odbijen u delu u kojem je tužilac tražio da se tuženi obaveže na isplatu iznosa od 85.775.923,65 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2014.godine do isplate, kao neosnovan. Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.723.880,00 dinara, dok je u pogledu troškova drugostepenog postupka odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv drugostepene presude i tuženi i tužilac izjavili su blagovremene i dozvoljene revizije iz razloga bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, i to tuženi iz ovih razloga, a tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava i nepogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja prema članu 403. stav 2. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 od 28.09.2011.godine i „Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude, odnosno odbio reviziju tuženog, a usvojio reviziju tužioca, te preinačio drugostepenu odluku u delu navedenom u izreci, nalazeći da revizija tuženog nije osnovana, a revizija tužioca je osnovana.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je isplata naknade za izvedene radove na sekundarnom opremanju zemljišta prilikom izgradnje saobraćajnica u delu ... na ... za period od 1996.godine do 2009.godine. Kako je u toku postupka tužilac povukao tužbu za radove izvedene pre 2003.godine, to je predmet tužbenog zahteva nakon navedenog povlačenja ostala naknada za radove na sekundarnom pripremanju i opremanju zemljišta koji su izvedeni nakon 2003.godine.

U toku postupka pred nižestepenim sudovima je utvrđeno da je među strankama zasnovan ugovorni odnos, po Ugovoru broj ... od 26.06.1995.godine (kod tuženog zaveden pod brojem ... od 30.06.1995.godine), kojim se tužilac obavezao da izvrši sekundarno pripremanje i opremanje zemljišta u ... u skladu sa uslovima planskog dokumenta i izgrađene objekte infrastrukture preda na upravljanje i održavanje nadležnim javnim komunalnim preduzećima. Odlukom o građevinskom zemljištu („Službeni list Grada Beograda 2 br. 4/91, 5/92 i 12/94) koja je bila na snazi u vreme zaključenja navedenog ugovora u članu 6. je bilo regulisano da komunalno opremanje gradskog građevinskog zemljišta obuhvata izradu tehničke dokumentacije, izgradnju, dogradnju i rekonstrukciju objekata i instalacija individualne i zajedničke komunalne potrošnje koji mogu imati karakter: sekundarne mreže (instalacije vodovoda i kanalizacije unutar bloka) sa izgradnjom parkinga i saobraćajnica i uređenjem slobodnih površina, primarne mreže, magistralne mreže i objekata koje služe širim zonama izgradnje ili grada u celini. Odlukom o građevinskom zemljištu („službeni list Grada Beograda“ br. 16/96 i 26/2001) propisano je da su radovi na izgradnji komunalnih objekata i instalacija do priključka na instalaciju u okviru uređenja građevinskog zemljišta obaveza investitora. Imajući u vidu navedeno pravilno nižestepeni sudovi utvrđuju da je na strani tužioca nastala obaveza sekundarnog pripremanja i opremanja zemišta u ..., a što podrazumeva i izgradnju parkinga i saobraćajnica na zemljištu koje mu je dato na korišćenje. Navedeni ugovor zaključen u skladu sa Zakonom o građevinskom zemljištu prestao je da važi po stupanju na snagu Zakona o planiranju i izgradnji 2003.godine, odnosno prestao je da proizvodi pravno dejstvo po stupanju na snagu Zakona o planiranju i izgradnji 2003.godine kao i Odluke o građevinskom zemljištu koju je Grad Beograd doneo 13.06.2003.godine. Novom zakonskom regulativom ovlašćenje za uređenje javnog građevinskog zemljišta delegirano je isključivo u nadležnost opština, odnosno njenih javnih preduzeća i nije više postojala mogućnost da se prenosi na druga lice, te je stoga ugovor koji je bio osnov za tužiočevo sekundarno uređenje zemljišta u smislu izgradnje saobraćajnica na zemljištu čija izgradnja mu je poverena prestao da važi, jer više nije postojala zakonska mogućnost za prenos navedenih ovlašćenja na tužioca. Prema odluci Grada Beograda Odluka o građevinskom zemljištu koju je doneo Grad Beograd, a koja je stupila na snagu 24.06.2003.godine radovi na uređenju javnog građevinskog zemljišta vrši Direkcija. Nije predviđena mogućnost prenosa navedenih radova na treća lica. U postupku je utvrđeno da je tužilac preduzimao navedene radnje na sekundarnom opremanju građevinskog zemljišta i posle 2003.godine, odnosno donošenja citiranih propisa vršeći time zapravo posao tuženog jer je ugovoru kojim mu je bilo povreno vršenje navedenih poslova prestalo dejstvo zbog navedene promene zakonske regulative.

Nižestepeni sudovi nalazeći da je tužilac faktički izvršio posao sekundarnog opremanja zemljišta, da je za izvršenje tog posla u periodu posle 2003.godine, (a koji je sporni period u pogledu naplate u ovoj parnici) jedini za vršenje navedenog posla bio ovlašćen tuženi, kao i da je posao obavljen u interesu tuženog, a da hitnost i korisnost posla upravo opravdavaju mešanje tužioca u tuđe poslove, utvrđuju da je tužilac navedeni posao obavio kao poslovođa bez naloga i ovlašćenja titulara prava sa namerom da zasnuje osnov nezavnog vršenja tuđih poslova, odnosno da mu se za to isplati naknada.

Stoga nižestepeni sudovi zaključuju, a navedeni zaključak prihvata kao pravilan i Vrhovni kasacioni sud, da je nastavkom izvođenja radova, tj. faktičkim izvršenjem poslova sekundarnog opremanja zemljišta izgradnjom predmetnih saobraćajnica i po postupanju na snagu zakonske regulative kojima organi tuženog više nisu mogli navedene poslove poveravati tužiocu, (te je stoga i prethodni ugovor kojim su mu bili povereni prestao sa dejstvom), tužilac ima status poslovođe bez naloga jer je obavljanje navednih poslova vršio u intresu tuženog, a hitnost i korisnost istih opravdavaju takvo postupanje.

Imajući u vidu status poslovođe bez naloga za period posle 2003.godine, i prvostepeni i drugostpeni sud primenom odredaba člana 223. Zakona o obligacionim odnosima zaključuju da je tužilac stekao pravo da zahteva naknadu troškova i izdataka koje je preuzeo na sebe prilikom izvođenja radova na spornim saobraćajnicama.

Pri tom prvostepeni sud smatra da tužilac ima prava da se izvrši revalorizacija vrednosti izvedenih radova po stopama rasta cena na malo u odnosu na ugovorene iznose, jer se time vrši potpuna naknada svih nužnih i korisnih izdataka koje je tužilac imao prilikom izvođenja radova, pa utvrđujući revalorizovanu vrednost veštačenjem, dosuđuje navedeni iznos na osnovu člana 220, 223. i 262. Zakona o obligacionim odnosima, uz dosuđenje i zatezne kamate od dana veštačenja, a na osnovu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud međutim smatra da tužilac na osnovu člana 220. Zakona oobligacionim odnosima ne ostvaruje pravo na isplatu revalorizovanog iznosa vrednosti izvedenih radova, već je naknada morala biti utvrđena na osnovu jediničnih cena količine i obima izvedenih radova koji su sadržani u okončanim situacijama na osnovu kojih je sačinjen obračun veštaka Gradskog zavoda za veštačenje. U tom smislu je izvršeno u toku rasprave koja je otvorena pred drugostepenim sudom i dopunsko veštačenje, pa je dosuđen iznos koji je prema nalazu veštaka predstavljao jedinične cene količine i obima izvedenih radova sadržane u okončanim situacijama, u visini od 111.950.618, 73 dinara sa zateznom kamatom počev od 13.11.2014.godine do isplate, a za više traženo odbijen zahtev.

Kako je tužilac postupajući kao poslovođa bez naloga, postupio u svemu kako treba i radio ono što su okolnosti zahtevale, to on u smislu člana 223. Zakona o obligacionim odnosima ima prava zahtevati da ga onaj čiji je posao vršio oslobodi svih obaveza koje je zbog tog posla preduzeo, kao i pravo na potpunu naknadu nužnih i korisnih izdataka. To znači, da ima prava na iznos utvrđen revalorizacijom vrednosti izvedenih radova po stopi rasta cena na malo, što zapravo predstavlja vrednost radova koji su izvedeni u svojstvu nezvanog vršioca tuđih poslova, od strane tužioca, a u vreme kada tužilac ostvaruje pravo na naknadu, tj. u vreme veštačenja kada se visina naknade utvrđuje. Iz navedenih razloga, pravilno je postupanje prvostepenog suda koji je priznao tužiocu pravo na iznos vrednosti izvedenih radova utvrđenih u vreme veštačenja. Pogrešno je stanovište drugostepenog suda da tužiocu pripada samo naknada utvrđena na osnovu jediničnih cena količine i obima izvedenih radova koji su sadržani u okončanim situacijama na osnovu kojih je sačinjen obračun veštaka, jer iako je vrednost potrebno utvrditi prema količinama i obimu izvedenih radova koji su sadržani u okončanoj situaciji jer to nesporno predstavlja radove koje je tužilac izveo u svojstvu nezvanog vršioca tuđih poslova, jedinične cene se ne mogu primeniti iz okončanih situacija s obzirom da su okončane situacije vezane za ugovorni odnos, a koji je shodno iznetom prestao prestankom dejstva ugovora zaključenog među parničnim strankama, a zbog zakonodavnih izmena koje su nastupile 2003.godine.

Iz navedenih razloga, nalazeći da je pravilno stanovište prvostepenog suda da nezvani vršilac tuđih poslova ima prava na naknadu u visini vrednosti izvršenih poslova u vreme veštačenja, kako je to smatrao i prvostepeni sud, to je po usvajanju revizije tužioca, preinačenjem dosuđena naknada tužiocu u navedenom iznosu.

Nisu osnovani revizijski navodi tuženog da je tužilac zbog promene propisa znao i morao znati da nije više ovlašćen da radi, te da je sve radove koje je naknadno obavio radio nezakonito i protivno izričitoj zakonskoj zabrani, te da stoga nema pravo na naknadu vrednosti izvedenih radova, jer je pravilnom ocenom nižestepenih sudova utvrđeno da su radnjama tužioca ispunjeni uslovi za poslovodstvo bez naloga u situaciji u kojoj je tuženi znao za obavljanje navedenih radova i nije im se protivio.

Neosnovani su takođe revizijski navodi da su navedeni radovi vršeni isključivo u korist tužioca, jer je pravilnom ocenom drugostepenog suda, da se ne radi o radovima koji su isključivo u korist tužioca, navedeni revizijski navodi cenjeni kroz odluku po žalbi u kojoj su takođe bili isticani.

Iz navedenih razloga, a na osnovu člana 416. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić