Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbe člana 395. ZPP i predlažući da se o ovoj reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj.

Rešenjem R3 22/17 od 01.03.2017. godine Apelacioni sud u Beogradu je predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca u smislu člana 395. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan stav Apelacionog suda u Beogradu da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 395. ZPP, za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, s obzirom da se radi o velikom broju predmeta sa istovrsnim tužbenim zahtevima pa postoji potreba rešavanja pravnog pitanja od opšteg interesa, a i zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 361. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Ostalim navodima revizije ne ukazuje se na bitne povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 398. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je 09.03.2005. godine, nadležnom organu tuženog, podneo zahtev za izdavanje dozvole za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza putnika na teritoriji Grada Beograda i dostavio dokaze o ispunjenosti traženih uslova. Rešenjem Sekretarijata za privredu Gradske uprave Grada Beograda broj ... od 24.09.2005. godine, zahtev tužioca je odbijen, uz obrazloženje da nema slobodnog mesta za taksi vozilo, predviđenog Programom potreba za taksi prevozom za tekuću godinu, zbog čega ne ispunjava uslov iz člana 6. stav 1. tačka 7. Odluke o auto- taksi prevozu („Sl. list Grada Beograda“ br. 12/02, 5/03 i 14/04). Odlukom Ustavnog suda I-U. br. 53/04 od 29.09.2005. godine, objavljenom u „Sl. Glasniku RS“ od 21.10.2005. godine, utvrđeno je da su neustavne i nezakonite odredbe člana 6. stav 1. tačka 7. i člana 11. stav 4. Odluke o auto-taksi prevozu („Sl. list Grada Beograda“ br. 12/02, 5/03 i 14/04), kao i odredba tačke 3. Plana potrebe za auto-taksi prevozom u Gradu Beogradu u 2005. godini („Sl. list Grada Beograda“ broj 38/04). Nakon donošenja ove odluke Ustavnog suda, stupila je na snagu nova Odluka o auto-taksi prevozu („Sl. list Grada Beograda“ br. 29/05), koja nije bila predmet ocene Ustavnog suda, a kojom je ponovo predviđeno ograničenje broja preduzetnika koji mogu obavljati auto-taksi delatnost.

Protiv rešenja tuženog od 24.09.2005. godine tužilac je izjavio žalbu, koja je rešenjem drugostepenog organa od 19.06.2006. godine, odbijena, kao neosnovana. Protiv konačne odluke tuženog tužilac je vodio više upravnih sporova (U 1611/06, U 231/07, U 1090/07 i U 2228/07), a 07.03.2006. godine tuženom je podneo zahtev za izmenu pojedinačnog akta od 24.09.2005. godine, o kome je Sekretarijat za saobraćaj Grada Beograda odlučio rešenjem od 29.02.2008. godine, kojim je tužiocu data saglasnost za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza, kao samostalnom preduzetniku. Na osnovu ovog rešenja tužilac je 04.03.2008. godine upisan u Registar privrednih subjekata u APR-u, kao preduzetnik koji obavlja delatnosti auto-taksi prevoza. Pre podnošenja zahteva tuženom za obavljanje auto-taksi delatnosti, tužilac je do 29.07.2005. godine bio zaposlen u ... radnji, kao samostalni preduzetnik. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, utvrđeno je da je zbog nemogućnosti da obavlja auto-taksi delatnost u periodu od 30.07.2005. do 04.03.2008. godine, onemogućen da ostvari prihod u visini od 365.582,35 dinara i 73.116,47 dinara na ime poreza na prihod.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu naknadi utvrđeni iznos izgubljene dobiti, ali je pobijanom presudom prvostepena odluka preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete na ime izgubljene dobiti od 365.582,35 dinara sa pripadajućom kamatom i 73.116,47 dinara na ime poreza na prihod.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano navodima revizije ukazuje da je, pobijanom odlukom, pogrešnom primenom materijalnog prava utvrđeno da u konkretnom slučaju nema nepravilnog i nezakonitog rada iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Naime, prvostepena odluka nadležnog organa tuženog, kojom je odbijen zahtev tužioca za dobijanje saglasnosti za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza putnika, doneta je 24.09.2005. godine, uz obrazloženje da nije ispunjen uslov iz člana 6. stav 1. tačka 7. Odluke o auto-taksi prevozu („Sl. list Grada Beograda“ br. 12/02, 5/03 i 14/04), kojom je bilo predviđeno da fizičko lice može obavljati taksi prevoz ako, pored opštih uslova predviđenih Zakonom o prevozu u drumskom saobraćaju, ispunjava i uslove predviđene ovom Odlukom, među kojima je i uslov da postoji slobodno mesto za taksi vozilo prema Godišnjem planu potreba. Žalba tužioca izjavljena protiv navedene odluke, odbijena je rešenjem drugostepenog organa od 19.06.2006. godine.

U vreme donošenja prvostepenog rešenja, bila je na snazi Odluka o auto- taksi prevozu („Sl. list Grada Beograda“ br. 12/02, 5/03 i 14/04), kojom su, članom 6, propisani uslovi za dobijanje saglasnosti za obavljanje auto-taksi delatnosti, a stavom 1. tačka 7. ovog člana, kao jedan od uslova predviđeno je i da postoji slobodno mesto za taksi vozilo prema Godišnjem planu potreba. Odlukom Ustavnog suda I-U. br. 53/04 od 29.09.2005. godine (objavljenom u „Sl. Glasniku RS“ od 21.10.2005. godine), utvrđeno da je ova Odluka tuženog neustavna i nezakonita. Međutim, već 25. oktobra 2005. godine, u "Sl. glasniku RS", br. 91/2005, objavljen je Zakon o izmenama Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, kojim je izmenjena odredba člana 36. Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, tako što je brisan stav 4. ovog člana, o zabrani ograničavanja broja auto-taksi prevoznika, nakon čega je tuženi novom Odlukom o auto-taksi prevozu ponovo predvideo ograničenje broja auto-taksi prevoznika na teritoriji Grada Beograda. Ova odluka tuženog objavljena u „Sl. listu Grada Beograda“ br. 29/05, 27.12.2005. godine. Prelaznim odredbama iz član 43. Odluke, propisao je da će se postupci po prijavi za upis u registar za obavljanje taksi prevoza koji su započeti, a po kojima nije doneto rešenje do početka primene ovog propisa, nastaviti po odredbama ove odluke. Primenom člana 48. ove Odluke, ona je stupila na snagu 28.12.2005. godine. Njena zakonitost i ustavnost nije osporavana pred Ustavnim sudom.

Iz navedenog proizilazi da je zabrana ograničavanja broja auto-taksi prevoznika važila samo u periodu od 21.10.2005. godine (objavljivanje odluke Ustavnog suda) do 28.12.2005. godine – kada je stupila na snagu nova Odluka o auto-taksi prevozu, kojom je ovo ograničenje ponovo uvedeno.

Imajući u vidu izneto, kao i da je prvostepena odluka tuženog kojom je odlučeno o zahtevu tužioca doneta 24.09.2005. godine, u skladu sa tada važećom Odlukom o auto-taksi prevozu („Sl. list Grada Beograda“ br. 12/02, 5/03 i 14/04), a pre 21.10.2005. godine, odnosno pre objavljivanja odluke Ustavnog suda od 29.09.2005. godine, kao i da je drugostepena odluka doneta 19.06.2006. godine, primenom odredaba nove Odluke tuženog („Sl. listu Grada Beograda“ br. 29/05), koja nije bila predmet ocene Ustavnog suda, kojom je ponovo predviđeno ograničavanje broja auto-taksi prevoznika, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da su, organi tužene prilikom donošenja spornih rešenja, postupali u skladu sa propisima važećim u vreme njihovog donošenja, zbog čega u radnjama organa tuženog nema nepravilnog, odnosno nezakonitog postupanja, pa nema ni nepravilnog i nezakonitog rada iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kao osnova za naknadu štete. Pored navedenog, odluka Ustavnog suda U br.53/04 od 29.09.2005. godine, kojom je utvrđena neustavnost Odluke tuženog o auto-taksi prevozu, ne sadrži odredbu u smislu člana 58. navedenog Zakona, koja predviđa da će se posledice primene neustavne odluke otkloniti naknadom štete licima čija su prava povređena pojedinačnim aktom, pa ni po ovom osnovu nije nastupio uslov za naknadu štete tužiocu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani navodi revizije kojima se ukazuje da su prilikom donošenja pobijane odluke pogrešno primenjene odredbe o pravnom dejstvu odluke Ustavnog suda i nemogućnosti retroaktivne primene propisa koje je primenio tuženi prilikom odlučivanja o zahtevu tužioca. Naime, kada Ustavni sud utvrdi da propis ili opšti akt nije u saglasnosti sa Ustavom ili sa zakonom, taj propis ili opšti akt prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku RS“, kako je to propisano članom 51. stav 1. i 2. tada važećeg Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnim dejstvom njegovih odluka („Sl. glasnik RS“ br. 32/91, 67/93, 101/2005), a primenom člana 56. stav 2. istog Zakona, oni se neće ni primenjivati od dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako iz odluke proizilazi da su ti propisi i drugi opšti akti nesaglasni Ustavu ili zakonu.

Pravilna primena navedenih zakonskih odredaba, a u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem, podrazumeva da su organi tuženog, odlučujući o zahtevu tužioca, mogli primeniti samo propise koji su bili na snazi u vreme donošenja odluka, što znači da su i prilikom donošenja drugostepenog rešenja mogli primeniti samo novu Odluku o auto-taksi prevozu, koja je stupila na snagu 28.12.2005. godine, nakon što je 03.11.2005. godine stupio na snagu Zakon o izmenama Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, kojim su brisane odredbe o zabrani ograničavanja broja auto-taksi prevoznika. Ova odluka nije bila predmet ocene Ustavnog suda, pa su neosnovani navodi revizije da su organi tuženog odlučujući o prijavi tužioca primenili odredbe Odluke tuženog, koje nisu u saglasnosti sa Ustavom, jer o tome može odlučivati samo Ustavni sud.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je štetu pretrpeo zbog nepostupanja organa tuženog po njegovom zahtevu u primerenom roku. Naime, o zahtevu tužioca odlučeno je rešenjem organa tuženog od 24.09.2005. godine, drugostepeno rešenje, kojim je njegova žalba odbijena, doneto je 19.06.2006. godine, a odluka po zahtevu tužioca za izmenu pravnosnažnog rešenja 24.09.2005. godine, kojim mu je odobreno bavljenje auto-taksi delatnošću doneta je 29.02.2008. godine, tako da se ne može govoriti o neprimereno dugom roku za odlučivanje, kako se to neosnovano navodi u reviziji.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić