Protiv drugostepene presude reviziju su blagovremeno izjavili tužioci BB, GG i VV, zbog pogrešne primene materijalnog prava, kako proizlazi iz obrazloženja revizije.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Parnica se vodi radi utvrđenja da li su ispunjeni uslovi utvrđeni ugovorom stranaka za prestanak hipoteke, a što je među strankama sporno, a što je u nadležnosti parničnog suda po članu 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci AA i BB su kao korisnici kredita 18.12.2007. godine zaključili ugovor o kreditu sa tuženom. Kredit je odobren kao namenski za finansiranje kupovine prizemne kuće u ..., na rok od 300 meseci u iznosu dinarske protivvrednosti 61.600 CHF. Prema članu 8. ugovora, korisnici kredita su obavezani da pre puštanja kredita u tečaj obezbede i dostave instrumente obezbeđenja: blanko sopstvenu menicu sa klauzulom ''bez protesta'' potpisanu od strane korisnika kredita, sudski overenu založnu izjavu sa svojstvom izvršne isprave, kojom korisnik kredita AA kao založni dužnik bezuslovno dozvoljava da na kreditiranoj nepokretnosti i to prizemnoj kući u ..., upiše založno pravo – izvršnu vansudsku hipoteku prvog reda u korist tužene banke, zatim sudski overenu založnu izjavu kojom izvršni dužnik ĐĐ kao pravni prethodnik tužioca VV, bezuslovno dozvoljava da na svojoj nepokretnosti upiše vansudsku hipoteku prvog reda u korist banke radi obezbeđivanja potraživanja iz ovog ugovora, sudski overenu založnu izjavu kojom založni dužnik GG bezuslovno dozvoljava da se na njenoj nepokretnosti upiše založno pravo - izvršna vansudska hipoteka u korist banke radi obezbeđivanja potraživanja iz ovog ugovora. U istom članu je ugovoreno da se korisnici kredita obavezuju da, čim se steknu zakonski uslovi, obezbede uknjižbu prava svojine na kreditiranoj nepokretnosti i upis hipoteke prvog reda u korist banke na toj nepokretnosti na osnovu založne izjave iz stava 1.tačka 2.ovog člana, a po dostavljanju dokaza o tome, banka će oceniti da li su ispunjeni uslovi za izdavanje brisovne dozvole radi uknjižbe brisanja založnih prava – hipoteka konstituisanih na osnovu založnih izjava iz stava 1. tačka 3. i 4. Ugovora (založne izjave ĐĐ i GG). Takođe, korisnici kredita su obavezni da u periodu trajanja ovog ugovora, odnosno do konačnog izmirenja svih ugovornih obaveza, na zahtev banke dostavi i druge instrumente obezbeđenja, u slučaju da postojeći postanu neadekvatni, nedovoljni, ne mogu biti izvršeni ili se iz bilo kog razloga umanji vrednost, odnosno postoji pretnja da će se umanjiti vrednost hipotekovane nepokretnosti. Korisnici kredita AA i BB nisu redovno vršili uplate rate kredita prema predviđenom planu otplate kredita, o čemu ih je tužena opominjala, poslednji put 14.01.2015. godine, kada je tužilac AA pozvan da u roku od tri dana izmiri dospelu obavezu po kreditu u iznosu od 376,97 CHF, a dana 30.05.2013. godine tužena je tužiocima BB i AA uputila opomenu pred raskid ugovora, jer je ustanovila da i pored primljenih opomena nisu izmirili dospele obaveze u iznosu od 1.895,95 CHF.

Prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev osnovan pozivom na član 194. Zakona o parničnom postupku, članove 18. i 44. Zakona o hipoteci (''Službeni glasnik RS'' br. 115/05), članove 11, 15, 103. i 105. Zakona o obligacionim odnosima, i član 60. Zakona o državnom premeru i katastru, sa obrazloženjem da su ispunjeni uslovi za brisanje založnog prava – hipoteke na nekretninama založnih dužnika VV i GG, imajući u vidu da je tužena banka prilikom davanja kredita koristila više zaštitnih klauzula za očuvanje vrednosti duga, da je upis založnog prava na kreditiranoj nepokretnosti izvršen 19.11.2009. godine, a brisanje ovog založnog prava se ne traži, te da su korisnici kao sredstvo obezbeđenja izdali i blanko sopstvenu menicu, pa je prvostepeni sud stanovišta da dodatna obezbeđenja povređuju načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, a ovo bez obzira na to što korisnici kredita, tužioci AA i BB ne izmiruju redovno dugovanje prema tuženoj, jer sud smatra da je založnim pravom na kreditiranoj nepokretnosti i izdavanjem blanko menica od strane korisnika kredita očuvana vrednost duga, a banka ne može kumulativno koristiti dve ili više zaštitnih klauzula za očuvanje vrednosti kapitala suprotno članu 15. ZOO.

Suprotno tome, drugostepeni sud smatra da je tužbeni zahtev neosnovan, pozivom na član 10. ZOO (sloboda volje), član 8. stav 4. ugovora o kreditu (diskreciono pravo banke u oceni ispunjenosti uslova za brisanje hipoteke na nepokretnostima založnih dužnika) i član 43. Zakona o hipoteci (dužnost hipotekarnog poverioca da izda brisovnu dozvolu kada je potraživanje prestalo). Drugostepeni sud smatra da ugovorena sredstva obezbeđenja nisu u suprotnosti sa načelom jednakosti uzajamnih davanja iz člana 15. ZOO, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio tako što je odbio tužbeni zahtev.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Prema članu 4. stav 1. Zakona o hipoteci (''Službeni glasnik RS'' br. 115/2005), radi obezbeđenja jednog potraživanja, hipoteka može da optereti više nepokretnosti, bez obzira da li pripadaju istom ili različitim vlasnicima.

Prema članu 44. istog Zakona (''Službeni glasnik RS'' br. 115/2005), ispis hipoteke na zahtev vlasnika, vrši se samo ako je dug isplaćen u potpunosti (stav 1). Zahtev iz stava 1. sadrži: 1) pismenu izjavu hipotekarnog poverioca da pristaje na ispis hipoteke ili 2) pravnosnažnu sudsku odluku kojom se utvrđuje da je potraživanje hipotekarnog poverioca prestalo (stav 2). Poverilac je dužan da dozvoli brisanje hipoteke ukoliko mu je potraživanje u celosti isplaćeno (stav 3.) Poverilac je dužan da izda dužniku i vlasniku hipotekovane nepokretnosti potvrdu o izmirenom dugu, bez odlaganja, nakon izmirenja duga i da mu da saglasnost za brisanje hipoteke (stav 4).

U konkretnom slučaju, pravilno je drugostepeni sud zaključio da nisu ispunjeni zakonski uslovi za davanje saglasnosti za brisanje hipoteke, jer dug nije izmiren. Takođe, nisu ispunjeni ni ugovorni uslovi jer su stranke dogovorile da će po upisivanju založne izjave na kreditiranoj nepokretnosti, banka oceniti da li su ispunjeni uslovi za brisanje hipoteke na nepokretnostima založnih dužnika, tužilaca VV i GG, koji nisu korisnici kredita, a banka je ocenila da uslovi nisu ispunjeni, pa je tužbeni zahtev neosnovan.

Prema članu 15. Zakona o obligacionim odnosima, u zasnivanju dvostranog ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (stav 1.). Zakonom se određuje u kojim slučajevima narušavanje tog načela povlači pravne posledice (stav 2).

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Potrebno je razlikovati zaštitne klauzule, koje za cilj imaju očuvanje vrednosti međusobnih potraživanja ugovornih strana, usled inflacije i promene kursa strane valute (valutna klauzula, klizna skala, zlatna klauzula) i sredstava obezbeđenja naplate potraživanja (ugovorna kazna, odustanica, jemstvo, kapara, kaucija, zaloga, hipoteka, retencija), koja štite poverioca od eventualnog neispunjenja ugovorne obaveze ili od neblagovremenog ispunjenja. Ugovaranje višestrukih zaštitnih klauzula kod ugovora o kreditu može voditi povredi načela uzajamnih davanja iz člana 15. ZOO, ako je banka ostvarila mnogo više nego što je dala. Međutim, suprotno stanovištu prvostepenog suda, predmet spora nije pitanje da li je ugovaranjem više zaštitnih klauzula povređeno načelo iz člana 15. ZOO, već da li je ovo načelo povređeno ugovaranjem višestrukih sredstava obezbeđenja naplate kredita (u konkretnom slučaju, sopstvene menice, zaloge na kreditiranoj nepokretnosti i zaloge na nepokretnostima trećih lica). Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nema povrede načela iz člana 15. ZOO ugovaranjem višestrukih sredstava obezbeđenja naplate kredita, jer će se u slučaju neizmirenja obaveze, poverilac naplatiti iz sredstava obezbeđenja po svom izboru, u onoj vrednosti duga koju dužnik stvarno duguje, pa u tom smislu nema narušavanja načela jednake vrednosti uzajamnih davanja. Pored toga, zakonom nisu propisana ograničenja u ugovaranju sredstava obezbeđenja, pa iz svih navedenih razloga, suprotno oceni prvostepenog suda, nema mesta primeni člana 103. ZOO.

Ukazivanje revizije da nisu ispunjeni uslovi iz člana 18. Zakona o hipoteci, kojim je u stavu 1. propisano da poverilac ima pravo da zahteva da mu dužnik pruži dodatno obezbeđenje sličnog stepena sigurnosti ako je zbog ponašanja, odnosno radnji vlasnika, odnosno neposrednog držaoca, vrednost predmeta hipoteke smanjena, a u ovom slučaju vrednost nepokretnosti nije umanjena, nema uticaja na pravilnost presuđenja. U ovom slučaju, poverilac nije zahtevao pružanje dodatnog obezbeđenja, pa okolnost da li je vrednost predmeta hipoteke smanjena ili nije, nije od značaja. Predmet spora je da li su ispunjeni uslovi za brisanje hipoteke na nepokretnostima založnih dužnika, a što je prema ugovoru uslovljeno ocenom banke, koja je ocenila da uslovi nisu ispunjeni iz razloga neredovne otplate kredita, što predstavlja prihvatljiv razlog, zbog čega se prilikom davanja takve ocene ne radi o zloupotrebi prava iz ugovora (član 13. ZOO).

Neosnovani su navodi revizije da se volja ugovornih strana ima tumačiti u korist tužioca, imajući u vidu prirodu ugovora o kreditu. Prema članu 100. ZOO, u slučaju kad je ugovor zaključen prema unapred odštampanom sadržaju, ili kad je ugovor bio na drugi način pripremljen i predložen od jedne ugovorne strane, nejasne odredbe tumačiće se u korist druge strane. Prema članu 101. ZOO, nejasne odredbe u ugovoru bez naknade treba tumačiti u smislu koji je manje težak za dužnika, a u teretnom ugovoru u smislu kojim se ostvaruje pravičan odnos uzajamnih davanja. Međutim, u konkretnom ugovoru o kreditu zaključenom između stranaka nema nejasnih odredaba. Jasno je propisano da će nakon upisa založnog prava na kreditiranoj nepokretnosti, banka oceniti da li su ispunjeni uslovi za brisanje založnog prava na nepokretnostima založnih dužnika, koji nisu korisnici kredita. Banka je ocenila da ovi uslovi nisu ispunjeni, jer korisnici kredita nisu redovno izmirivali obaveze, zbog čega su im upućene opomene pred raskid ugovora. Zato se neosnovano navodima revizije ističe i da je volja ugovornih strana u odnosu na sredstva obezbeđenja bila da se ustanovi hipoteka na nepokretnostima založnih dužnika VV i GG do momenta upisa hipoteke na kreditiranoj nepokretnosti (prizemne stambene kuće u ...), imajući u vidu da je brisanje hipoteke na nepokretnostima tužilaca VV i GG dodatno uslovljeno ocenom banke za izdavanje brisovne dozvole, a odredbe ugovora se prema članu 99. Zakona o obligacionim odnosima, primenjuju onako kako glase. Zato je revizija tužilaca BB, GG i VV odbijena i drugostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka doneta je pravilnom primenom člana 165. stav 2. u vezi sa članom 153. stav 1 ZPP, zbog čega je drugostepena presuda potvrđena u stavu drugom izreke.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić