Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2-143/17 od 08.03.2017. godine preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke tako što je tuženi obavezan da doprinosi izdržavanju maloletne tužilje i tužioca za period od 26.02.2016. godine do 31.03.2016. godine iznosom od po 4.500,00 dinara za svako dete, za period od 01.04.2016. godine do 31.07.2016. godine po 2.000,00 dinara mesečno za svako dete, od 01.08.2016. godine do 30.09.2016. godine, po 3.000,00 dinara mesečno za svako dete, od 01.10.2016. godine do 28.11.2016. godine po 1.500,00 dinara mesečno za svako dete i počev od 29.11.2016. godine po 8.000,00 dinara mesečno za svako dete ubuduće dok za to budu postojali zakonski uslovi. Odbijen je tužbeni zahtev tužilaca preko navedenih iznosa do iznosa dosuđenih prvostepenom presudom.

Protiv drugostepene presude tužioci su blagovremeno preko punomoćnika izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14) i utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u pobijanoj drugostepenoj presudi pravilno je primenjeno materijalno pravo, čl. 160, 161. i 162. Porodičnog zakona, kada je prvostepena presuda preinačena i tuženi obavezan da doprinosi izdržavanju maloletnih tužilaca iznosima navedenim izrekom drugostepene presude, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Naime, prilikom odmeravanja visine izdržavanja, drugostepeni sud je pravilno ocenio potrebe maloletne dece, imajući u vidu njihov uzrast, doprinos majke kojoj su deca poverena, porodične i imovinske prilike, i uzeta je u obzir minimalna suma izdržavanja, u skladu sa članom 160. st. 2. i 4. Porodičnog zakona. Takođe su pravilno ocenjene mogućnosti tuženog kao dužnika izdržavanja, prema odredbi člana 160. stav 3. tog zakona, s obzirom da je utvrđeno da je tuženi nezaposlen, da povremeno ostvaruje mesečne prihode u iznosu od 30.000,00 – 40.000,00 dinara, te da pored svojih troškova i troškova svog domaćinstva plaća i troškove komunalija za stan u kome maloletna deca žive sa majkom. Stoga je tužbeni zahtev tužilaca pravilno odbijen preko iznosa dosuđenih izrekom drugostepene presude, a revizijom se neosnovano ukazuje da je u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo, odnosno da visina izdržavanja nije dosuđena u skladu sa članom 162. stav 3. Porodičnog zakona jer je tuženi u veoma dobrom imovinskom stanju. Međutim, tužioci tokom postupka nisu dokazali da tuženi poseduje imovinu i ostvaruje prihode koji bi opravdali dosuđivanje većih iznosa na ime izdržavanja maloletnih tužilaca.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu člana 414. stav 2. ZPP, s obzirom da se obrazlaganjem revizijske odluke ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Predsednik veća - sudija

Snežana Andrejević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić