U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroslav Sibinović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Dobrić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 502/22 od 14.02.2022. godine, u sednici održanoj dana 16.11.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 502/22 od 14.02.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 2297/20 od 07.10.2021. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime zajma isplati iznos od 281.593,61 USD i to iznos od 205.000 USD sa domicilnom kamatom za period počev od 01.07.2006. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine sa zakonskom zateznom kamatom do isplate i iznos od 76.593,61 USD sa zakonskom zateznom kamatom od 28.11.2014. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate (stav prvi izreke). Odbijen je tužbeni zahtev tužioca protiv tuženog u delu u kojem je traženo da na dosuđeni iznos od 76.593,61 USD tužilac plati domicilnu kamatu za period od 01.07.2006. godine do 24.12.2012. godine i zakonsku zateznu kamatu za period od 25.12.2012. godine do 28.11.2014. godine, kao neosnovan (stav drugi izreke). Obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.181.000,00 dinara (stav treći izreke).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 502/22 od 14.02.2022. godine odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 2297/20 od 07.10.2021. godine, u delu stava prvog, alineja jedan kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 205.000 USD, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate (stav prvi izreke). Preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 2297/20 od 07.10.2021. godine u preostalom delu stava prvog izreke, alineja jedan, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na iznos od 100.000 USD plati domicilnu kamatu počev od 01.07.2006. godine, a na iznos od 105.000 USD počev od 01.01.2009. godine pa sve do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine na oba iznosa zakonsku zateznu kamatu po stopi koju propisuje Zakon o zateznoj kamati, pa sve do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, dok je zahtev tužioca na isplatu domicilne kamate na iznos duga od 105.000 USD počev od 01.07.2006. godine zaključno sa 31.12.2008. godine, odbijen kao neosnovan (stav drugi izreke). Preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 2297/20 od 07.10.2021. godine u stavu prvom izreke alineja dva, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime obračunate kamate isplati iznos od 76.593,61 USD sa zakonskom zateznom kamatom od 28.11.2014. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate (stav treći izreke). Preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke presude Višeg suda u Beogradu P 2297/20 od 07.10.2021. godine, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati iznos od 885.000,00 dinara, dok je zahtev tužioca za isplatu troškova postupka iznad dosuđenog iznosa, pa do iznosa od 1.181.000,00 dinara odbijen kao neosnovan (stav četvrti izreke). Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 71.250,00 dinara u roku od 15 dana od prijema pisanog otpravka presude (stav peti izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda pravila postupka učinjenih pred drugostepenim sudom, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je odgovorio na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenih pred drugostepenim sudom na koje se neosnovano ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je američki državljanin koji živi u Americi od 1958. godine i stric je tuženom, dok je tuženi državljanin Republike Srbije. Godine 1993. u vreme kada su Ujedinjene nacije uvele sankcije protiv tada SRJ, tuženi je bio vlasnik „... Group“ u okviru koje grupe je poslovalo više pravnih lica. U to vreme tuženi je posetio tužioca i njegovu pokojnu suprugu VV u Americi. Između njih je dogovoreno da oni tuženom pozajme novac, na taj način što je tuženi upućivao na čiji račun u inostranstvu će se novac od zajma uplatiti, jer su SRJ bile uvedene sankcije. U tu svrhu tužilac i njegova pokojna supruga su u periodu od 1992. godine pa do 1995. godine na račune na koje ih je tuženi upućivao preko firme u Nemačkoj, Austriji i Makedoniji ukupno uplatili novčani iznos od 240.000 USD i to po 100.000 USD uplatama izvršenim u Austriji i Nemačkoj i 40.000 USD u Makedoniji. Tuženi je deo tih sredstava vratio tužiocu, s tim što je dug na dan 07.07.2005. godine iznosio 205.000 USD. Stranke su dana 07.07.2005. godine zaključile ugovor i naslovile ga kao ugovor o zajmu, kojim je konstatovan ukupan dug tuženog na taj dan 205.000 USD, te se tuženi navedenim ugovorom obavezao da ovaj iznos vrati tako što će prvu ratu od 100.000 USD isplatiti do 30.06.2006. godine, a drugu ratu od 105.000 USD najkasnije do 31.07.2008. godine. Istim ugovorom je dogovoreno da će tuženi vraćanje ovih novčanih sredstava izvršiti uplatom na račune bilo koga od zajmodavaca, koji su navedeni u ugovoru i to u valuti USD, ili pisanom nalogu zajmodavca ili pismenom odobrenju po zahtevu zajmoprimca u valuti evro, preračunato po kursu NBS po kome se utvrđuje međusobni odnos vrednosti ovih valuta na dan plaćanja, uz navođenje brojeva računa tužioca i njegove pokojne supruge. Iz sadržine ugovora proizlazi da je između stranaka dogovoreno da će se ugovor smatrati raskinutim ukoliko zajmoprimac u dogovorenom roku ne isplati navedene iznose, u kom slučaju zajmodavci imaju pravo da zahtevaju isplatu preostalog duga odjednom u celosti u valuti USD sa domicilnom kamatom po stopi koja se primenjuje za slučaj docnje dužnika u ispunjenju ugovorne novčane obaveze i to počev od dana raskida ugovora do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po kursu po kome NBS prodaje valutu USD na dan raskida ugovora sa zakonskom zateznom kamatom na tako utvrđenu vrednost. Zaključenjem ovog ugovora stranke su u celini rešile pitanje visine, načina i obaveze plaćanja potraživanja zajmodavca prema zajmoprimcu osim rokova otplate iznosa od 195.000 USD koji prema ugovoru predstavlja dotadašnju kamatu, a koja isplata će naknadno biti dogovorena. U članu 5. tuženi se saglasio da neopozivo prihvata isplatu celog duga, kao svog duga i garantuje za njegovo ispunjenje uz zadržavanje prava eventualnog regresa prema svom bratu GG koji je 90-tih godina takođe potpisao priznanicu o tom dugu. Navedeni ugovor je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov. 2605/05 od 07.07.2005. godine.

Supruga tužioca VV preminula je ...2011. godine, a 16.08.1994. godine ostavila je zaveštanje, kojim je ovde tužioca odredila za ličnog izvršioca navedenog zaveštanja, ali i naslednika potraživanja, te je na osnovu ovog zaveštanja tužilac od strane američkih institucija postavljen za ličnog zastupnika zaostavštine VV. Tuženi i njegov brat GG, kao predsednik i potpredsednik „... Group“ potpisali su menicu iz koje proizlazi da je navedeno pravno lice pozajmilo 328.750 USD u periodu od 01.01.1992. godine pa zaključno do 01.09.1995. godine, te da navedeni iznos pored pozajmice čini i kamata od 35% na navedena sredstva. Brat tuženog, GG, kao i tuženi su se pismima obraćali pokojnoj VV tokom 1996. i 1998. godine, obaveštavajući je da će joj biti vraćena novčana sredstva koja su oni pozajmili za poslovanje njihovih preduzeća, uz konstataciju da je reč o uloženom kapitalu, ali da zbog poteškoća, sankcija Ujedinjenih Nacija prema SRJ nisu u mogućnosti da isti iznos u tom momentu vrate. Tuženi nije ni tužiocu ni njegovoj supruzi vratio dug prema ugovoru od jula 2005. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju pre svega ima primeniti srpsko materijalno pravo, jer je nesporno da stranke nisu izričito izvršile izbor merodavnog prava prilikom zaključenja ugovora, ali sam ugovor od 07.07.2005. godine sadrži odredbe koje se tiču kursa isplate iznosa od 205.000 USD, a to je dinarska protivvrednost po kursu NBS, te da je u smislu člana 5. ugovora dogovorena nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu, zbog čega sud smatra da su stranke posredno prihvatile primenu našeg prava kao merodavnog prava. Nadalje, prvostepeni sud je polazeći od odredaba člana 17, 262, 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima ocenio da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati traženi iznos, bez obzira na činjenicu što se kao zajmodavac u ovom slučaju pojavljivala i supruga tužioca, imajući u vidu da se njihovo svojstvo, kao solidarnih poverilaca definisano samim ugovorom, zbog čega svaki poverilac ima pravo da potražuje celokupan iznos duga od tuženog, pa je usvojio tužbeni zahtev tužioca na isplatu duga od 205.000 USD sa pripadajućom kamatom počev od 01.07.2006. godine do konačne isplate u dinarskoj protivvrednosti. Takođe, tuženi je obavezan na plaćanje dospele kamate na iznos glavnog duga i to za period od 21.11.2005. godine, kao perioda kada je poslednji iznos duga isplaćen tuženom, pa sve do 07.07.2005. godine momenat sklapanja predmetnog ugovora o zajmu, koja kamata prema nalazu veštaka Dušana Ćurčića iz dopune od 19.03.2019. godine primenjujući stopu koja važi u Sjedinjenim Američkim Državama za štednju po viđenju za USD ukupno iznosi 76.593,61 USD, dok navedena kamata primenom našeg prava iznosi 61.486,48 USD, na koji iznos je primenjena i kamata i to počev od 28.11.2014. godine kao dana podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari.

Po stanovištu drugostepenog suda, presuda prvostepenog suda je u delu stava prvog, alineja jedan, kojom je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 205.000 USD u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, potvrđena, a žalba je odbijena kao neosnovana, dok je preinačena presuda Višeg suda u Beogradu P 2297/20 od 07.10.2021. godine, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na iznos od 100.000 USD plati domicilnu kamatu od 01.07.2006. godine, a na iznos od 105.000 USD počev od 01.01.2009. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine na oba iznosa zakonsku zateznu kamatu po stopi koju propisuje Zakon o zateznoj kamati, sve do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, te je preinačena prvostepena presuda, dok je zahtev tužioca na isplatu domicilne kamate na iznos duga od 105.000 USD počev od 01.07.2006. godine do 31.12.2008. godine, odbijen. Preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je traženo da mu tuženi na ime obračunate kamate isplati tužiocu iznos od 76.593,61 USD sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.11.2014. godine do isplate.

Po stanovištu Vrhovnog suda, nasuprot navodima revizije, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili o primeni merodavnog prava. Prilikom izbora merodavnog prava, koje će se primeniti na njihov ugovor, stranke su prećutno iskazale autonomiju volje, jer se merodovno pravo utvrđuje na osnovu onoga što su stranke imale u vidu. Kada se uzmu u obzir indicije koje ukazju na to koje merodavno pravo su stranke htele da se primeni i to da je ugovor zaključen na srpskom jeziku, ugovorena nadležnost srpskog suda za slučaj spora, u ugovoru korišćeni tipični termini iz srpskog prava (dinarska protivvrednost po kursu koji NBS prodaje valutu USD na dan raskida ugovora), izabran kurs valute euro i USA dolara koji objavljuje Narodna banka Srbije, jasno proizlazi da su stranke ugovorile srpsko merodavno pravo.

Po stanovištu Vrhovnog suda, iz utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je izveo pogrešan zaključak o pravnoj prirodi ugovora između parničnih stranaka. Vrhovni sud smatra da je između parničnih stranaka zaključen ugovor o zajmu između tužioca i tuženog, a da je tuženi zbog embarga u tadašnjoj Jugoslaviji, upućivao uplate u Austriju, Nemačku i Makedoniju. Iz utvrđenog činjeničnog stanja, ne može se izvesti zaključak da su tužioci hteli da ulažu novac u poslove preduzeća tuženog, nego je tuženi, zajam koji je dobio od tužilaca plasirao u poslove svojih preduzeća, tako što je uputio tužioca da za njegov račun izvrši uplatu primaocu uputa.

Neosnovani su revizijski navodi da je predmetni ugovor ništav.

Odredbom člana 1. Zakona o kreditnim poslovima sa inostranstvom („Službeni list SRJ“ 42/92) definisan je kreditni posao sa inostranstvom, kao pravni posao zaključen između domaćeg i stranog lica kojim se pribavlja ili odobrava kredit (komercijalni, robni, finansijski i dr). Domaća lica, u smislu ovog zakona, jesu banka, preduzeće i drugo pravno lice sa sedištem u Jugoslaviji i fizičko lice koje obavlja privrednu delatnost, a registrovano je kod nadležnog organa sa prebivalištem u Jugoslaviji. Strano lice, u smislu ovog zakona,jeste pravno lice sa sedištem u inostanstvu i fizičko lice sa prebivalištem u inostranstvu.

Ugovor o zajmu zaključen je između tužioca, nerezidenta i tuženog rezidenta, koji su međusobno stric i bratanac, a premetni ugovor o zajmu nije kreditni posao sa inostranstvom u smislu odredaba Zakona o kreditnim poslovima sa inostranstvom koje su se primenjivale u vreme zaključenja ugovora. Radi se o zajmu iz člana 557.Zakona o obligacionim odnosima koji je isplaćen u devizama, a vraćanje se traži u dinarskoj protivvrednosti deviznog iznosa.

Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmoprimac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.

Tuženi je stoga dužan vratiti tužiocu 205.000 USA dolara sa domicilnom kamatom na iznos od 100.000 USA dolara od 1.07.2006. godine, a na iznos od 105.000 USA dolara od 01.01.2009. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine na oba iznosa sa zakonskom zateznom kamatom po stopi koju propisuje Zakon o zateznoj kamati pa sve do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Revizijski navodi o ništavosti promese su irelevantni jer osnov tužiočevog potraživanja nije promesa već ugovor od 07.07.2005. godine.

Iz svega iznetog odlučeno je kao u izreci na osnovu odedbe člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić