Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 454/16 od 21.03.2017. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je odbijena i delimična prvostepena presuda potvrđena u stavu petom, šestom i sedmom izreke, a stavom drugim izreke prvostepena odluka je ukinuta u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu. Stavom trećim izreke odbačena je, kao nedozvoljena, žalba tuženog izjavljena protiv stava trećeg izreke prvostepene odluke.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, parnične stranke su zaključile brak 04.05.2003. godine, u kome je 05.07.2003. godine rođeno njihovo zajedničko dete – sin VB. Zajednica života stranaka prestala je iseljenjem tužilje iz domaćinstva u kome je živela sa tuženim i maloletnim detetom, što je maloletni VV, prema stručnom mišljenju Centra za socijalni rad u ..., doživeo kao da ga je majka napustila, zbog čega se naročito vezao za oca, kao i za prostor i kuću u kojoj je rođen i u kojoj i dalje živi sa ocem. Stručni tim Centra za socijalni rad u ..., kao i Kabinet za sudsku psihijatriju KC Vojvodine, dali su mišljenje da među strankama ne postoji ni minimalna međuroditeljska saradnja vezana za vaspitanje i odgoj deteta, zbog izraženih konstantnih partnerskih i roditeljskih konflikata, zbog čega, iako su obe stranke podobne da vrše roditeljsko pravo, njihove roditeljske kompetencije su umanjene, što se kod tuženog ogleda u tome što ne prepoznaje važnost uloge majke u razvoju deteta, instrumentalizuje ga kako bi ga pojačano vezao za sebe uz podsticanje deteta da se izjašnjava protiv majke, a kod tužilje tako što se, kao majka, ne snalazi u odnosu sa detetom i primenjuje neadekvatnu strategiju u situaciji pojačanog otpora deteta u kontaktima sa njom, što kod deteta dalje izaziva još veći otpor prema njoj. U toku postupka tuženi je podneo i protivtužbu sa zahtevom za zaštitu od nasilja u porodici, kojom je tražio da se naloži tuženoj da se uzdrži od daljeg vređanja tuženog, nazivajući ga kretenom i lošim čovekom, te da to ne čini pred njihovom maloletnim sinom, a tražio je i da se tužilja delimično liši roditeljskog prava u pogledu viđanja sa maloletnim VV, jer je prilikom viđanja sa detetom 05.01.2016. godine maloletnog VV povukla za uvo i za kosu i dva puta udarila rukom po nozi. U vezi ovog događaja tuženi je protiv tužilje podneo i krivičnu prijavu zbog nasilja u porodici, pa je prvostepeni sud usvojio mišljenje Centra za socijalni rad u ... i odredio privremenu meru kojom je određeno da se kontakti između majke i deteta odvijaju u kontrolisanim uslovima, u prostorijama Centra za socijalni rad, u prisustvu stručnih radnika ove ustanove.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom odbijen protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se tužilji izreknu predložene mere radi zaštite od nasilja u porodici, kao i zahtev za njeno delimično lišenje roditeljskog prava u pogledu kontakata sa maloletnim detetom.

Nasilje u porodici definisano je odredbom člana 197. Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“ broj 18/05), tako što je u stavu prvom određeno da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu drugom istog člana navedeni karakteristični vidovi nasilja (imenovani oblici nasilja), uz određenje da se nasiljem u porodici smatra i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje, koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja).

Pravilno tumačenje navedene odredbe podrazumeva da, da bi se radilo o nasilju u porodici, mora postojati jasna granica između žrtve i nasilnika, pri čemu je član porodice – žrtva nasilja, podređen i nemoćan u odnosu na člana porodice koji se smatra nasilnikom, koji voljno-drskim, bezobzirnim i zlonamernim ponašanjem ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice (žrtve). Razgraničenje između nasilnika i žrtve u porodičnom okruženju od uticaja je i na utvrđenje postojanja nasilja u porodici, ali i za određivanje adekvatne mere zaštite od nasilja, čija je svrha sprečavanje i prestanak takvog ponašanja koje predstavlja nasilje. Takođe, da bi se radilo o nasilju, ovakva vrsta ponašanja i ugrožavanja mora biti u kontinuitetu, jer izolovani incidenti ne predstavljaju nasilje u porodici u smislu navedene odredbe Porodičnog zakona.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi pravilno zaključuju da se ponašanje tužilje ne može okarakterisati kao nasilje nad tuženim, jer se u konkretnom slučaju radi o ozbiljno i trajno poremećenim partnerskim odnosima, u kojima obe stranke pokazuju određeni stepen netolerancije i netrpeljivosti, pa se ne može govoriti o modelu ponašanja koje samo jedan član porodice preduzima, odnosno ispoljava prema drugom. Međutim, iznošenje negativnog stava i vređanje jednog roditelja, od strane drugog roditelja, pred maloletnim detetom, neminovno u manjoj ili većoj meri ugrožava spokojstvo deteta, pa samim tim bi predstavljalo nasilje nad maloletnim detetom, ali kako tuženi osim sopstvenog navoda da je tužilja pred detetom iznosila svoje negativno mišljenje o njemu, ovu činjenicu nije dokazao drugim dokaznim sredstvima, to je pravilno odbijen zahtev za utvrđenje da je tužilja izvršila nasilje na opisani način, kao i zahtev za usvajanje predložene mere radi zaštite od nasilja.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i prilikom odlučivanja o zahtevu tuženog da se tužilja delimično liši roditeljskog prava.

Naime, pravo je deteta da živi sa roditeljima i da se oni o njemu staraju pre svih drugih. Ovo pravo može biti ograničeno samo sudskom odlukom, kada je to u najboljem interesu deteta (član 60. stav 1. i 2. Porodičnog zakona). Pri tom, u svim aktivnostima koje se tiču dece, u skladu sa odredbom člana 6. Porodičnog zakona, svako je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta, a prema članu 266. istog Zakona, u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava, sud je uvek i isključivo dužan da se rukovodi najboljim interesom upravo maloletnog deteta.

Lišenje nekog lica roditeljskog prava nad maloletnim detetom, uvek ima dalekosežne posledice - za roditelja, ali posebno na maloletno dete, o čijem interesu sud posebno mora da vodi računa, zbog čega se za usvajanje ovakvog zahteva mora utvrditi nesumnjivo postojanje ozbiljnih razloga koji dovode u sumnju podobnost roditelja za vršenje roditeljskog prava, ali se mora utvrditi da to jeste i najbolji interes maloletnog deteta.

Imajući ovo u vidu, kao i da u konkretnom slučaju nije utvrđeno da postoje trajno - ozbiljni razlozi koji dovode u sumnju podobnost tužilje za vršenje roditeljskog prava, već se radi o jednoj incidentnoj situaciji, a posebno da su stručna mišljenja timova specijalizovanih ustanova (Centra za socijalni rad i Kabinet za sudsku psihijatriju KC Vojvodine), da je razdvajanje roditelja bez prethodne adekvatne pripreme maloletnog VV na to, kod njega izazvalo stres i stanje šoka, a odlazak tužilje iz porodičnog domaćinstva je doživeo kao napuštanje njega od strane majke, usled čega je dominantno postao vezan za oca, koji kod deteta nije prepoznao ovo stanje, kao ni važnost uloge majke u razvoju deteta, zbog čega ga instrumentalizuje u negativnim stavovima i izjašnjenjima o majci, uz nastojanje da ga dodatno veže za sebe i istovremeno marginalizuje ulogu majke, kao i da zbog stalnih međupartnerskih i roditeljskih sukoba parničnih stranaka kod deteta postoji i konflikt lojalnosti, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi osnovano zaključuju da uskraćivanje viđanja deteta sa majkom ne bi predstavljalo njegov najbolji interes, te da usvojena privremena mera (viđanje deteta sa majkom u kontrolisanim uslovima), ostvaruje svrhu zaštite deteta od eventualno ponovljenog neadekvatnog postupanja majke, pa je pravilno odbijen zahtev tuženog za delimično lišenje tužilje roditeljskog prava. Umanjeni roditeljski kapaciteti obe parnične stranke zbog poremećenih partnerskih i roditeljskih odnosa se, prema stručnom mišljenju obe ustanove, mogu prevazići individualnim porodičnim tretmanom u cilju prestanka korišćenja deteta u međusobnoj borbi za starateljstvo i uspostavljanja korektne međuroditeljske saradnje u pogledu vaspitanja i odgoja deteta, kao i uspostavljanja normalnog odnosa deteta sa oba roditelja, zbog čega obe parnične stranke moraju uložiti napor, a sudovi i stručne ustanove odgovarajuća sredstva, radi ostvarenja ovog cilja, koji jedino predstavlja najbolji interes maloletnog deteta.

Pobijanom odlukom drugostepeni sud je odbacio žalbu tuženog u delu kojim osporava stav treći izreke prvostepene odluke. Imajući u vidu da je stavom trećim izreke prvostepeni sud usvojio zahtev tuženog u pogledu visine doprinosa tužilje u izdržavanju maloletnog deteta, to je osnovan zaključak suda da tuženi nema pravni interes za izjavljivanje žalbe u tom delu, pa je pravilnom primenom člana 389. stav 1. u vezi člana 378. stav 3. ZPP, žalbu odbacio kao nedozvoljenu (u tom delu).

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić