Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Sl.glasnik RS" br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a y postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema povrede iz stava 1. istog člana, na koju se revizijom ukazuje. Ostalim navodima revizije se ne ukazuje na povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilja je rođena u toku trajanja vanbračne zajednice BB1, sada BB, i DD, sina tuženih. Ova zajednica je prekinuta 2004. godine, kada je maloletna AA ostala da živi sa majkom, a otac tužilje, DD, je pravnosnažnom sudskom odlukom od 28.03.2006. godine, obavezan da doprinosi njenom izdržavanju u visini od 2.000,00 dinara mesečno počev od 31.08.2005. godine. DD je preminuo 2009. godine. Majka tužilje, BB1 je 27.02.2010. godine zasnovala bračnu zajednicu sa ĐĐ i u tom braku je rođeno dvoje dece, ćerka EE ... godine i sin ŽŽ ... godine. ĐĐ je bio u radnom odnosu u ... iz ..., ali od avgusta do oktobra 2016. godine nije ostvarivao zaradu, gde je bila zaposlena i majka tužilje, ali se ona od 01.06.2016. godine vodi kod NSZ kao nezaposleno lice. Njih dvoje nemaju nepokretne imovine upisane na svoje ime. Majka tužilje prima dečiji dodatak za svu svoju decu. Tužilja je učenik ... razreda osnovne škole i njene potrebe utvrđene su u visini od 20.000,00 dinara mesečno. Tuženi, roditelji oca tužilje, sada pok. DD, su penzioneri, pa je utvrđeno da tužena GG ostvaruje mesečnu penziju u visini od 20.851,00 dinara, dok je tuženi VV korisnik invalidske penzije u visini od 30.951,00 dinara. Tuženi nemaju obavezu izdržavanja prema drugim licima.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom primenjeno materijalno pravo kada je delimično usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezani da doprinose izdržavanju tužilje, svoje maloletne unuke i to svako u visini od po 2.500,00 dinara, odnosno ukupno 5.000,00 dinara mesečno.

Naime, odredbom člana 8. stav 1. Porodičnog zakona ("Sl.glasnik RS" br.18/05), određeno je da je izdržavanje pravo i dužnost članova porodice određenih ovim zakonom, pa prema članu 154. stav 1. istog Zakona, maloletno dete ima pravo na izdržavanje od svojih roditelja, ali prema stavu 2. istog člana, ima pravo na izdržavanje i od drugih krvnih srodnika u pravoj ushodnoj liniji, ako roditelji nisu živi ili nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje.

Suprotno navodima revizije uslov za priznavanje maloletnom detetu prava na izdržavanje od krvnih srodnika u pravoj ushodnoj liniji (babe i dede), nije samo u slučaju da detetu oba roditelja nisu živa, iako je u članu 154. stav 2. Porodičnog zakona navedeno u množini - da roditelji deteta nisu živi, s obzirom da ista odredba nakon toga dodaje „ili da nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje“. To znači da pravilna primena navedene zakonske odredbe podrazumeva da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od drugih krvnih srodnika u pravoj ushodnoj liniji u tri situacije: kada mu oba roditelja nisu živa, kada oba roditelja nemaju dovoljno sredstava za njegovo izdržavanje, ali i u slučaju da jedan roditelj nije živ, a drugi nema dovoljno sredstava za izdržavanje maloletnog deteta, što je slučaj u ovoj pravnoj stvari.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom, pravilno utvrđeno da je u konkretnom slučaju ispunjen uslov iz člana 154. stav 2. Porodičnog zakona, jer otac tužilje, maloletne AA je preminuo, a majka je nezaposlena i nema dovoljno sredstava za njeno izdržavanje. Prilikom odlučivanja o visini obaveze tuženih, sudovi su vodili računa o potrebama tužilje, kao poverioca izdržavanja ali i o mogućnostima tuženih, kao dužnika izdržavanja (član 160. stav 1. Porodičnog zakona). Prilikom odlučivanja sudovi su uzeli u obzir mesečne prihode tuženih (ukupno preko 50.000,00 dinara), i potrebe tužilje koje su utvrđene u visini od 20.000,00 dinara mesečno, uz pravilnu ocenu da iako su tuženi starija lica i nisu sposobni za rad, izdvajanjem iznosa od po 2.500,00 dinara mesečno, njihova egzistencija neće biti ugrožena, posebno imajući u vidu da oni nemaju obavezu izdržavanja i prema drugim licima (stav 2. i 3. istog člana).

Na ovaj način Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom utvrđena visina iznosa kojim će tuženi doprinositi izdržavanju tužilje, svoje maloletne unuke, koji predstavlja samo deo njenih utvrđenih mesečnih potreba, pa će preostali iznos potreban za njeno izdržavanje obezbediti majka BB, kako obezbeđivanjem preostalih potrebnih materijalnih sredstava, tako i brigom i staranjem o njoj.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić