Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju se ukazuje revizijom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, otac tužioca VV rođen je 1921. godine u selu ... kod ..., a preminuo je 1997. godine u mestu ... kod ... . Tužiočev otac i majka BB su se venčali 1946. godine i iz tog braka imaju šestoro dece. Tužilac je rođen 1949. godine. Tužiočev otac je kolonizovan u ... u mesto ... u toku 1945. godine, gde je dobio zemlju površine od oko dva hektara, ali se već 1946. godine sa porodicom vratio u ... u ... . Rešenjem Narodnog odbora Grada Sarajeva, Komisije za prekršaje broj 1452/1950 od 16.11.1950. godine je konstatovano da je okrivljeni VV učinio prekršaj javnog reda i mira iz člana 2. tačka 6. Zakona o prekršajima protiv javnog reda i mira Narodne Republike Bosne i Hercegovine i kažnjen je kaznom zatvora lišenjem slobode u trajanju od tri meseca. Na osnovu člana 7. Zakona o prekršajim NR BIH, u cilju prevaspitavanja, upućen je na društveno koristan rad u trajanju od dve godine. U registru osuđivanih lica po IB nalazi se VV, gde je kao datum hapšenja naveden 31.07.1950. godine, a datum puštanja 03.01.1953. godine. U vreme hapšenja tužiočev otac se bavio zemljoradnjom i stočarstvom u ... gde je živeo sa suprugom i tužiocem koji je imao godinu dana i četiri meseca i babom tužioca. Majka i baba tužioca nisu znale razlog hapšenja tužiočevog oca, niti gde se nalazi i šta se desilo sa njim. Dok je tužiočev otac bio na Golom otoku, baba i majka tužioca su se same starale o domaćinstvu, obrađivale su zemlju, a stoku su prodale da bi se prehranili. Po povratku tužiočevog oca sa Golog otoka, porodica je živela u Hercegovini i bavila se zemljoradnjom. Tužiočev otac je pokušavao da se vrati u ... i zaposli se, a tek 1962. godine se zaposlio kao čuvar u ... u ... . Od školske spreme je imao četiri razreda osnovne škole. Na radnom mestu je bio proganjan i često je morao da radi najteže fizičke poslove. Penzionisan je 01.03.1978. godine. Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž 260/13 od 08.05.2014. godine, preinačeno je prvostepeno rešenje, usvojen zahtev tužioca za rehabilitaciju pok. VV i utvrđeno da je ništavo pomenuto rešenje od 16.11.1950. godine i sve pravne posledice ovog rešenja, pa je određeno da se pokojni VV ima smatrati neosuđivanim. Tužilac je sa tuženom zaključio sporazum o rehabilitacionom obeštećenju dana 29.04.2015. godine, po kojem se tužena obavezala da tužiocu isplati 59.930,00 dinara na ime rehabilitacionog obeštećenja i to na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove koje je tužilac pretrpeo zbog očevog lišenja slobode i zato što je rastao bez roditeljskog staranja. U članu 3. sporazuma je navedeno da tužilac prihvata utvrđeni iznos kao rehabilitaciono obeštećenje i da se odriče prava da po ovom osnovu potražuje veći iznos. U članu 4. je konstatovano da su potpisivanjem sporazuma, međusobna prava i obaveze po osnovu rehabilitacionog obeštećenja na ime naknade nematerijalne štete uređena i da je sporni pravni odnos između strana potpisnica regulisan u potpunosti. Rešenjem Ministarstva pravde RS broj ... od 10.05.2015. godine, utvrđeno je da je između Ministarstva pravde i tužioca postignut sporazum o rehabilitacionom obeštećenju na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode oca tužioca u periodu od 31.07.1950. godine do 03.01.1953. godine. Dat je nalog za isplatu novčanog iznosa od 59.930,00 dinara tužiocu. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 26.10.2015. godine.

Tužiočeva majka BB je preminula u toku ovog parničnog postupka, dana 12.01.2016. godine.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev neosnovan.

Odredbom člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/2011), propisano je da rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Iz navedene odredbe proizilazi da pravo na naknadu materijalne štete pripada samo rehabilatovanom licu, a ne i njegovim zakonskim naslednicima. Pošto je u konkretnom slučaju rehabilitovano lice preminulo 30. jula 1997. godine, u skladu sa članom 26. stav 1. navedenog zakona, tužilac nema pravo na naknadu materijalne štete.

Odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, propisao je da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5. ovog zakona (deca rehabilitovanog lica koja su za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja rođena u ustanovama za izvršenje sankcija, odnosno koja su u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja, jednog, drugog ili oba roditelja), ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da, pošto je rehabilitovano lice preminulo 30.07.1997. godine, nije ni moglo ostvariti pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, niti je potraživanje naknade nematerijalne štete moglo preći na njegove naslednike - ni na tužioca, niti na tužiočevu majku, preminulu 12.01.2016. godine u toku prvostepenog postupka, jer nije priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom, u skladu sa odredbom člana 204. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužiocu bi, kao licu iz odredbe člana 7. stav 5. Zakona o rehabilitaciji, pripadalo samo pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode oca. Međutim tužilac je sa tuženom zaključio sporazum o naknadi ovog vida štete, odnosno o rehabilitacionom oštećenju i po tom sporazumu je tužena tužiocu isplatila iznos iz sporazuma. Pri tom se odrekao i prava da po ovom osnovu potražuje veći iznos, čime je navedeni pravni odnos između tužioca i tužene regulisan u potpunosti.

Odredbom člana 28. Zakona o rehabilitaciji, propisano je da odluka kojom je usvojen zahtev za rehabilitaciono obeštećenje, odnosno sporazum o rehabilitacionom obeštećenju ima svojstvo izvršene isprave. Saglasno navedenoj odredbi, predmetni sporazum ima svojstvo izvršne isprave, pa u odsustvu dobrovoljne isplate od strane tužene, tužilac može podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu sporazuma, ostvariti pravo na isplatu naknade, sa zakonskom zateznom kamatom od padanja tužene u docnju do konačne isplate.

Sud je cenio i navode revizije, pa je našao da su neosnovani, jer predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani i u žalbi protiv prvostepene presude, a koje je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane, dajući za to ocenu jasne i potpune razloge koje je ovaj sud u svemu prihvatio.

Na osnovu člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić