Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, parnične stranke su zaključile i 23.04.1997. godine overile Ugovor o zajedničkoj gradnji zgrade, kojim je konstatovano da je pravni prethodnik tužioca korisnik katastarske parcele br. ..., KO ..., u površini od 0,45,16 ha, a da je predmet ugovora izgradnja zajedničkog poslovno ugostiteljskog objekta – motela apartmanskog tipa na navedenoj parceli, koji će izgraditi tuženi sopstvenim sredstvima, u svemu prema Odluci SO Valjevo o izradi urbanističkog projekta „…“ i izvođačkog projekta preduzeća „BB“ iz ... . Tuženi se ugovorom obavezao da snosi troškove urbanističkog i izvođačkog projekta (iz ovog ugovora), kao i sve takse i dažbine prilikom pribavljanja odobrenja za građenje objekta, a pravni prethodnik tužioca da podnese sve potrebne zahteve za pribavljanje odobrenja za građenje. Ugovorom je predviđeno da pravni prethodnik tužioca ulaže pravo korišćenja na parceli br. ..., KO ..., a tuženi se obavezao da na navedenoj parceli, svojim sredstvima, izvede radove na izgradnji motela apartmanskog tipa, ali i da odmah po zaključenju ugovora započne dogradnju objekta (motela apartmanskog tipa), izgradnjom dva apartmana sa posebnim ulazom u odnosu na preostali deo objekta, spratnosti P+1, u osnovi površine 30 m2, odnosno ukupne površine od 60 m2, da izgradnju istih završi istovremeno sa izgradnjom objekta motela, da ta dva apartmana pripadnu u svojinu pravnom prethodniku tužioca, a da tuženom pripadne u svojinu preostali deo izgrađenog objekta, te da se ugovorne strane mogu uknjižiti kao vlasnici navedenih objekata, koji im po ugovoru pripadaju u svojinu. Sudovi su utvrdili i da je trebalo da tužilac samo formalno podnese zahtev za dobijanje odobrenja za gradnju, ali da to on nije učinio, jer mu tuženi prethodno nije obezbedio svu potrebnu dokumentaciju za pribavljanje ovog odobrenja (urbanističke uslove, tehničku dokumentaciju, projekte, ...), iako se ugovorom na to obavezao. Tuženi to nije učinio ni do okončanja gradnje motela, niti do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, već je tek u prvostepenom postupku dostavio projekat preduzeća „BB“, ali koji se odnosi samo na motel apartmanskog tipa, a ne i na ugovorena dva apartmana sa zasebnim ulazom. Utvrđeno je da je tuženi izgradio samo motel apartmanskog tipa, koji je stavio u funkciju i ekonomski ga iskorišćava od 2001. godine, a da je 21.08.2003. godine podneo i zahtev za legalizaciju ovog objekta (o čemu još nije odlučeno). Ugovorena dva apartmana sa zasebnim ulazom, ukupne površine 60 m2, nije izgradio. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da tržišna vrednost ugovorenih apartmana, na dan 22.03.2016. godine, iznosi 7.368.864,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su sudovi pravilnom primenom materijalnog prava usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da tužiocu plati dosuđeni iznos.

Naime, parnične stranke su na osnovu postignute saglasnosti volja zaključile ugovor, kojim je dogovorena zajednička izgradnja motela apartmanskog tipa i dva apartmana sa zasebnim ulazom, spratnosti P+1, u osnovi površine 30 m2, odnosno ukupne površine od 60 m2, tako što tužilac ulaže katastarsku parcelu br. ..., KO ..., na kojoj ima pravo korišćenja, dok se tuženi obavezao da sopstvenim sredstvima istovremeno izgradi navedene objekte, a da na osnovu ovog ugovora, po završenoj gradnji, tuženi postane vlasnik motela apartmanskog tipa, a tužilac vlasnik ugovorena dva apartmana sa zasebnim ulazom. Međutim, ugovorena je prethodna obaveza tuženog da obezbedi tehničku i projektnu dokumentaciju, koju je trebalo da tužilac preda uz zahtev za pribavljanje odobrenja za gradnju ovih objekata, ali tuženi to nije učinio ni do završetka izgradnje motela. Na osnovu iznetog, sudovi osnovano nalaze da na tužiocu ne leži krivica što ovaj zahtev nije podneo, jer to nije mogao učiniti zbog propusta tuženog, koji mu nije pribavio potrebne dokaze, koji primenom člana 27. Zakona o izgradi objekata (“Sl. glasnik RS” br.44/95, …43/01), moraju da prate ovaj zahtev. Pri tom, odredbom člana 25. ovog Zakona, propisano je da se građevinska dozvola izdaje za ceo objekat, odnosno za deo objekta ako on predstavlja tehničku i funkcionalnu celinu, a tuženi je tek u prvostepenom postupku dostavio projekat preduzeća „BB“, ali koji se odnosi samo na motel, a ne i na ugovorena dva apartmana, pa ni u tom momentu nije postupio u skladu sa svojom, ugovorom preuzetom, obavezom. Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi osnovano zaključuju, da se u konkretnom slučaju tuženi nije mogao osloboditi svoje obaveze izgradnje apartmana, primenom člana 138. stav 1. ZOO, jer na tužiocu ne leži krivica za nepodnošenje zahteva za izdavanje građevinske dozvole, jer to nije ni mogao učiniti upravo zbog propusta tuženog da mu prethodno pribavi svu potrebnu urbanističku i projektnu dokumentaciju.

Ugovorne strane u obligacionom odnosu su dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje, što je propisano i odredbom člana 17. ZOO. Tužilac je predajom katastarske parcele tuženom, na kojoj je bio nosilac prava korišćenja, ispunio svoju ugovornu obavezu. Na ovoj parceli tuženi je izgradio samo motel apartmanskog tipa, koji po zaključenom ugovoru treba tuženom i da pripadne u svojinu. Međutim, kako tuženi nije ispunio i preostali deo svoje obaveze, odnosno nije izgradio i ugovorena dva apartmana sa zasebnim ulazom, a krivica za neispunjenje ove njegove obaveze ne leži na tužiocu, kako je to napred utvrđeno, to osnovano sudovi nalaze da je tuženi, primenom člana 262. stav 2. ZOO, u obavezi da tužiocu naknadi štetu koju je on zbog toga pretrpeo, koja je pravilno utvrđena u visini tržišne vrednosti ugovorenih apartmana, pa je pravilno tuženi i obavezan da tužiocu plati dosuđenih 7.368.864,00 dinara.

Prilikom odlučivanja, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu navode revizije kojima se osporava ocena izvedenih dokaza, ali s obzirom da se na taj način zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, to ih posebno nije cenio, jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić