Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dobio na poklon od svog oca, sada pok. VV katastarske parcele ... i ... i ½ delova na kat. parceli ..., sve upisano u list nepokretnosti ... KO ... na osnovu sudski overenog ugovora o poklonu Ov .... Druga polovina kat. parcele ... bila je svojina sada pok. GG, od čijih naslednika (prema dopunskom rešenju o nasleđivanju Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica u Kuršumliji Ov.br. ... od 29.03.2012.godine) i to DD i ĐĐ, tužilac je kupio tu polovinu katastarske parcele i parcele ... i ... sve upisane u KO ... . Posle zaključenog sudski overenog kupoprodajnog ugovora od 29.03.2012.godine, prodavci su ga odveli na lice mesta gde je tužilac uočio da je tuženi zauzeo ove katastarske parcele koje koristi na način bliže opisan u izreci presude. Tužilac je na navedenim parcelama upisan kao nosilac prava svojine u LN br. ... KO ... .

Tuženi je sa GG 1985. godine zaključio usmeni ugovor o zakupu predmetnih kat. parcela koje je koristio do smrti GG 1995. godine, posle čega je sa njegovim sinom AA, kao pretpostavljenim zakonskim naslednikom (jer je imao saznanje da pokojni ima i suprugu i ćerku), zaključio ugovore o kupoprodaji ½ kat. parc. ... (dvorište oko 5-6 ari koja se graniči sa njegovim dvorištem na kojoj je trošna štala od kamena) i katastarske parcele ... i ... dana 28.10.1995. godine i 16.04.1996. godine. Ovi ugovori nisu overeni pred sudom. Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje da je tuženi izvršio zauzeće katastarskih parcela koje su svojina tužioca.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je jači u pravu tuženi koji je savesni držalac navedenih parcela od 1985. godine odnosno od 1995. godine i 1996. godine po osnovu ugovora o kupoprodaji koji su izvršeni u celosti pa iako nisu overeni kod suda, predstavljaju punovažan osnov za sticanje svojine u smislu 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, zbog čega tuženi ima jači pravni osnov od kasnije nesavesnog sticaoca tužioca koji se upisao kao vlasnik navedenih parcela iako nije imao faktičku državinu. Pored toga, po oceni prvostepenog suda tuženi je na jednoj od spornih parcela sagradio štalu, pa je i po tom osnovu gradnje u smislu članova 21. i 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa postao vlasnik navedenog zemljišta.

Suprotno, drugostepeni sud je zaključio da tuženi nema valjan pravni osnov za sticanja prava svojine jer nema punovažne ugovore o kupoprodaji navedenih parcela, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Ugovor o kupoprodaji predmetnih parcela zaključen sa sinom GG, ne predstavljaju zakonit osnov za sticanje prava svojine jer nije punovažan s obzirom da u trenutku smrti GG postoji zakonska pretpostavka da su njegovi naslednici njegova supruga i deca. Međutim, da bi naslednik bio legitimisan za zaključenje ugovora, mora biti ostavinskim rešenjem oglašen za zakonskog naslednika na imovini sa kojom želi da raspolaže. Kako je u postupku utvrđeno da je tuženi imao saznanja da pokojni GG pored sina AA sa kojim je zaključio ugovor o kupoprodaji, ima suprugu DD i ćerku ĐĐ, za punovažnost ovako zaključenog ugovora bila je neophodna i njihova saglasnost kao zakonskih naslednika, što je u konkretnom slučaju izostalo u smislu člana 229. stav 1. Zakona o nasleđivanju. Zbog toga, po pravilnoj oceni drugostepenog suda tuženi nema punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine na navedenim katastarskim parcelama. Nema ni uslova iz člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa jer je tuženi o tome imao saznanje, pa nije bio savestan držalac predmetnih parcela. S tim u vezi nisu osnovani revizijski navodi tuženog da on ima jače pravo od tužioca jer su ugovori o kupoprodaji iz 1995. godine i 1996. godine na osnovu kojih je stekao pravo svojine na predmetnim nepokretnostima u celosti izvršeni. Naime, tuženi je navedene nepokretnosti stekao od jednog pretpostavljenog zakonskog naslednika, iako je imao saznanje da pok. GG pored sina AA sa kojim je tuženi zaključio ugovore, ima od zakonskih naslednika još i suprugu i ćerku, zbog čega nije bio savestan.

Tuženi nije mogao postati ni vlasnik kat. parcele ... KO ... po osnovu gradnje štale na ovoj parceli jer je u postupku utvrđeno da je reč o pomoćnom objektu koji je postojao i ranije još u vreme kada je ova parcela bila u svojini sada pokojnog GG. Zbog toga nema mesta primeni članova 21. i 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa o sticanju prava svojine na nepokretnosti građenjem na tuđem zemljištu.

Prema tome, s obzirom da tužilac ima punovažne sudski overene ugovore o sticanju kojima dokazuje pravo svojine na navedenim parcelama, i kao vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i njome raspolaže u granicama određenim zakonom, pravilno je stanovište drugostepenog suda da tužilac ima pravo na povraćaj individualno određene stvari i uklanjanje nastalog zauzeća, na osnovu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Imajući u vidu da je tužilac vlasnik navedenih parcela, da je tuženi držalac ovih parcela odnosno da se ove parcele nalaze u njegovoj faktičkoj vlasti, pravilno je, suprotno navodima iz revizije, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev i naložio tuženom uklanjanje posledica nastalih zauzećem navedenih parcela.

Pravilna je i odluka o troškovima doneta na osnovu čl. 153. i 154. ZPP.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić