Trećim stavom izreke obavezani su tuženi DD, BB i VV iz ..., da tužiocu AA iz ... na ime troškova postupka solidarno plate 473.948,48 dinara u roku od 15 dana, dok je isti zahtev prema tuženim GG iz ... i ĐĐ iz ... odbijen kao neosnovan. Četvrtim stavom izreke veći zahtev tužioca prema svim tuženima na ime troškova postupka pored dosuđenih stavom tri izreke za iznos od još 56.500,00 dinara odbijen je kao neosnovan.

Protiv navedene presude žalbu su izjavili tuženi VV i BB, oboje iz ..., pa je Apelacioni sud u Kragujevcu odlučujući o izjavljenim žalbama svojom presudom Gž 3167/16 od 27.10.2016. godine žalbu tuženih odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Višeg suda u Užicu P. broj 16/2015 od 01.07.2016. godine u prvom, drugom i trećem stavu izreke u odnosu na tužene VV i BB oboje iz .... Drugim stavom izreke žalba tuženih BB i VV izjavljena na rešenje o troškovima parničnog postupka sadržanog u stavu četiri izreke presude Višeg suda u Užicu odbačena je kao nedozvoljena.

Protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3167/16 od 27.10.2016. godine, u prvom stavu izreke tuženi su izjavili reviziju preko punomoćnika, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu i na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženih osnovana, zbog čega je preinačio nižestepene odluke i odbio tužbeni zahtev tužioca u odnosu na navedene tužene.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su nakon smrti svoga oca EE nasledile njegovu zaostavštinu sa udelima od po 1/6. U predmet zaostavštine su ušle i nepokretnosti: dve parcele i pomoćni objekti koje je tužilac pribavio odnosno sagradio svojim sredstvima, svojim radom i radom svojih sinova. Na taj način zaostavština pokojnog EE je uvećana što je za posledicu imalo da su parnične stranke kao naslednici, nakon fizičke i civilne deobe uvećale svoju imovinu delom i na račun odnosno teret tužioca, čime su se neosnovano obogatili. S druge strane tužiocu je umanjena imovina jer je zajedno sa ostalim naslednicima morao da deli imovinu koju je sam stekao a koja je ušla u zaostavštinu njihovog pokojnog oca.

Presudom Opštinskog suda u Prijepolju P broj 827/02 od 27.12.2005. godine koja je postala pravnosnažna 15.05.2006. godine, utvrđeno je da tužilac AA nije vlasnik katastarske parcele … i … KO ..., a u presudi Vrhovnog suda Srbije Rev 2726/09 od 17.09.2009. godine se navodi da tužilac nije postao vlasnik ni spornih pomoćnih objekata. I Okružni i Vrhovni sud su tada naveli da tužilac ukoliko je ulagao svoja sredstva u sticanje i gradnju može isticati svoje obligaciono-pravno potraživanje.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su zaključili da su ispunjeni uslovi za primenu obligaciono-pravnog instituta sticanje bez osnova iz člana 210. ZOO po kojoj odredbi kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u pravnom poslu ili zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignute koristi. Pošto je u postupku utvrđena visina uvećane vrednosti zaostavštine, sud je tužbeni zahtev usvojio na način kako je bio i opredeljen. Pošto su tuženi tokom postupka isticali prigovor zastarelosti navedenog potraživanja, sudovi su ocenili da prigovor zastarelosti potraživanja nije osnovan, budući da se na sticanje bez osnova primenjuje desetogodišnji rok zastarelosti iz člana 371. ZOO koji po shvatanju sudova je za tužioca počeo teći 15.05.2006. godine kada je postala pravnosnažna presuda Opštinskog suda u Prijepolju P broj 827/08 a u odnosu na finansiranje izgradnje pomoćnih objekata od 17.09.2009. godine kada je doneta pravnosnažna presuda Vrhovnog kasacionog suda. Ovo sa razloga što je tim presudama odbijen svojinsko-pravni zahtev tužioca koji se odnosi na pomenute nepokretnosti. Kako je tužilac tužbu podneo za isplatu 20.12.2015. godine, to je učinio pre isteka roka zastarelosti od 10 godina zbog čega prigovor nije osnovan.

Ispitujući navode iz revizije tuženih i ocenjujući njihovu osnovanost, Vrhovni kasacioni sud je prihvatio reviziju tuženih i preinačio nižestepene presude, budući da je činjenično stanje koje je pravno relevantno za odlučivanje u ovom sporu pravilno utvrđeno ali je usledila pogrešna primena materijalnog prava.

Naime, tužba za utvrđivanje prava vlasništva za predmetne nepokretnosti podneta je 2002. godine, kojom prilikom je tužilac postavio i obligaciono pravni zahtev, ali je tokom postupka od njega odustao. Tužba za isplatu po osnovu neosnovanog obogaćenja podneta je 20.02.2015. godine, nakon pravnosnažnosti odluke kojom je odbijen svojinski zahtev tužioca. (U pogledu zahteva koji se odnosi na utvrđenje vlasništva spornih parcela presuda je postala pravnosnažna 15.05.2006. godine, a u odnosu na vlasništvo pomoćnih objekata 17.09.2009. godine).

Naime, novčano potraživanje u ovoj parnici zasniva se na sticanju bez osnova kao izvoru obligacije.

Prema članu 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće da naknadi vrednost postignutih koristi. Datum kada je deo imovine prešao u imovinu drugog lica bez osnova, predstavlja datum dospeća zahteva za vraćanje stečenog bez osnova i od tog datuma teče rok u kome oštećeno lice može sudskim putem zahtevati povraćaj onoga što je iz njegove imovine bez pravnog osnova prešlo u imovinu drugog lica. To je istovremeno i datum od kada se računa rok zastarelosti potraživanja stečenog bez osnova.

Pogrešno je pravno shvatanje nižestepenih sudova da je za dospelost i početak roka zastarelosti od značaja vreme pravnosnažnog okončanja svojinske parnice. Prethodno pokrenut spor o svojini nepokretnosti iz koga proističe novčano potraživanje, nije isključivao mogućnost vođenja postupka za neosnovano obogaćenje. Parnice sa svojinskim i obligacionopravnim zahtevom nemaju pravni i činjenični identitet i mogle su da teku istovremeno. Tužilac je imao pravnu mogućnost da podnese tužbu za novčano potraživanje po osnovu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima u isto vreme i nezavisno od svojinske parnice, što je on inicijalno i učinio ali je tokom postupka odustao od novčanog zahteva po osnovu neosnovanog obogaćenja, da bi tužbu po tom osnovu podneo po proteku roka od više od 13 godina od podnošenja svojinske tužbe, a još više od momenta kad je raspravljena zaostavština. Samim tim, potraživanje tužioca je zastarelo, zbog čega je tužbeni zahtev neosnovan.

Iz svih iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene presude u usvajajućem delu zahteva koji se odnosi na tužene BB i VV i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan zbog zastarelosti potraživanja. Odluka je doneta na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tuženima su dosuđeni troškovi parničnog postupka budući da su sa revizijom uspeli u smislu člana 153. i 154. ZPP i to za zastupanja na ročištima preko punomoćnika advokata prema priloženom troškovniku, za sastav žalbe i revizije prema opredeljenom zahtevu punomoćnika.

Sa izloženog, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić