Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji tužioca u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14-u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede postupka zbog kojih se u smislu odredbe člana 407. stav 1. ZPP, revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju proizlazi da je presudom Osnovnog suda u Loznici - Sudska jedinica u Ljuboviji P2 265/11 od 24.10.2013. godine razveden brak parničnih stranaka i obavezan tužilac da tužilji na ime supružanskog izdržavanja plaća 200 evra mesečno u dinarskoj protivvrednosti počev od 01.10.2011. godine, pa dok za to postoje zakonski uslovi. U vreme donošenja navedene presude tužena je imala 62 godine, nije imala prihoda, bolovala je od … i nije posedovala imovinu, a tužilac je bio korisnik penzije u iznosu od 1.000 evra mesečno i živeo je sam u svojoj kući. Tužena je majka dve punoletne ćerke koje su zasnovale svoje porodice. Po zaključku nižestepenih sudova kod tužene ni sada nije došlo ni do kakvih promena u odnosu na period prethodnog odlučivanja o supružanskom izdržavanju, tužena i dalje boluje od …, zbog čega je potpuno i trajno nesposobna za rad. Tužilac sada ima 69 godina, i dalje živi sam, korisnik je penzije u iznosu od 1.000 evra mesečno i poseduje dva hektara poljoprivrednog zemljišta za koje plaća radnike da ga obrađuju, boluje od reumatskih bolesti, zbog čega tri puta godišnje odlazi na banjsko lečenje, a plaća i usluge spremanja kuće.

Odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca, a polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, nalazeći da su ispunjeni uslovi za supružansko izdržavanje iz člana 151. u vezi člana 163. Porodičnog zakona. Po zaključku nižestepenih sudova, tužena ne poseduje imovinu, nema prihoda i nije sposobna za rad, a tužilac je korisnik penzije koja iznosi 1.000 evra mesečno, stambeno je situiran i vlasnik poljoprivrednog zemljišta koje posredno obrađuje, te isti ima ekonomskih mogućnosti da plaća supružansko izdržavanje tuženoj u iznosu od 200 evra mesečno.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano tužilac u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje na kome su zasnovane nižestepene presude ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 163. stav 1. Porodičnog zakona, izdržavanje može trajati određeno i neodređeno vreme, a stavom 2. istog člana propisano je da izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od pet godina. Prema stavu 3., izuzetno izdržavanje supružnika po prestanku braka može da se produži i posle isteka roka od pet godina, ako naročito opravdani razlozi sprečavaju supružnika, poverioca izdržavanja da radi.

Članom 167. stav 1. istog zakona, propisano je da izdržavanje prestaje kada istekne vreme trajanja izdržavanja ili smrću poverioca ili dužnika izdržavanja. Stavom 2. istog člana propisano je da izdržavanje može da prestane kada poverilac izdržavanja stekne dovoljno sredstava za izdržavanje, osim ako poverilac izdržavanja nije maloletno dete, kao i kada dužnik izdržavanja izgubi mogućnost za davanje izdržavanja ili davanje izdržavanja postane za njega očigledno nepravično, osim ako poverilac izdržavanja nije maloletno dete.

Iz citiranih zakonskih odredbi proizlazi da je bez obzira da li je izdržavanje ograničeno ili neograničeno sudskom odlukom, najduži rok zakonskog izdržavanja pet godina, te isto bez zahteva poverioca izdržavanja i dokazivanja neophodnih činjenica ne može biti produženo. Postupak za produženje izdržavanja posle isteka pet godina pokreće se tužbom poverioca izdržavanja, a pre isteka roka od pet godina.

Tužilac podnetom tužbom traži izmenu ranije odluke o izdržavanju, odnosno ukidanje izdržavanja tužene. Pravo tužene na izdržavanje nije bilo vremenski ograničeno sudskom odlukom, ali je isto ograničeno citiranom zakonskom odredbom. Međutim, nižestepeni sudovi su odlučujući o zahtevu tužioca za ukidanje obaveze, isti odbili i produžili njegovu obavezu, pri čemu uopšte nisu cenili ispunjenost uslova za ukidanje obaveze izdržavanja u smislu napred citirane zakonske odredbe, već su isto pružili bez da su uzimali u obzir činjenicu da li je tužena podnosila zahtev za produženje izdržavanja, kao ni cenili da li je tužena istakla postojanje naročito opravdanih razloga za produženje ovog prava, odnosno izuzetak u smislu citiranog člana. Nižestepeni sudovi ne obrazlažu odluku, niti se osvrću na činjenicu da li je supružansko izdržavanje isteklo po samom zakonu, niti cene činjenicu da li je tužena podnela zahtev za produženje izdržavanja. Zbog svega navedenog, za sada, se ne može prihvatiti kao pravilno stanovište nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi za ukidanje obaveze tužioca za supružansko izdržavanje.

Po utvrđenju navedenih činjenica, sud će ceniti da li su ispunjeni uslovi za ukidanje obaveze izdržavanja tužene od strane tužioca, kao i ceniti pravni interes tužioca za podnošenje tužbe, imajući u vidu da obaveza izdržavanja može trajati najduže pet godina, te da istekom navedenog roka izdržavanje prestaje po sili zakona, nakon čega će imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku o tužbenom zahtevu.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo obe nižestepene presude na osnovu člana 416. stav 2. ZPP i odlučio kao u izreci rešenja.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić