Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4828/16 od 14.12.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 751/13 od 30.03.2016. godine u stavu prvom, drugom, četvrtom, petom i osmom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Višeg suda u Beogradu P 751/13 od 30.03.2016. godine u stavu trećem, šestom, sedmom, devetom i desetom izreke, i u tom delu predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu - odluke sadržane u prvom stavu izreke, tuženi je blagovremeno izjavio revizije zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizija, kojima se pobija i pravnosnažna odluka o odbacivanju tužbe u delu zahteva kojim je tražen raskid predugovora o kupoprodaji nepokretnosti i ugovora o kapari Ov ... od 29.06.2010. godine, kao i aneksa predugovora od 30.06.2010. godine, u smislu člana 410. stav 2. tačka 4. u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizije u tom delu nisu dozvoljene.

Tuženi nema pravni interes da revizijom pobija pravnosnažnu odluku o odbacivanju tužbe u delu zahteva kojim je tražen raskid označenih ugovora, jer je takva odluka doneta u njegovu korist.

Iz tog razloga, na osnovu člana 413. ZPP u vezi člana 420. stav 6. istog zakona, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane drugostepene presude u preostalom delu prvog stava izreke, u smislu člana 408. ZPP i u vezi sa članom 420. stav 6. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da su revizije delimično osnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijski navodi o postojanju bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 231. ZPP nemaju uticaja na pravilnost pobijane drugostepene presude u delu kojim je pravnosnažno odbačena protivtužba kojom su postavljeni deklarativni protivtužbeni zahtevi.

Pravilno su nižestepeni sudovi odbacili protivtužbu u delu kojim je tuženi tražio utvrđenje da su predmetni ugovori raskinuti po samom zakonu, ali krivicom tužlje, kao i utvrđenje prava da zadrži novčani iznos primljen na ime kapare.

Ovi protivtužbeni zahtevi su deklarativne prirode, i zato se na njih primenjuje odredba člana 194. ZPP, s`obzirom da se protivtužba smatra posebnom tužbom. Prema navedenoj odredbi, tužba za utvrđenje postojanja ili nepostojanja nekog prava ili pravnog odnosa može se podneti ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa. Kada je to predviđeno zakonom ili drugim propisom, tužba za utvrđenje može se podneti i radi utvrđenja postojanja, odnosno nepostojanja činjenica.

U konkretnom slučaju, tuženi nema pravni interes da podnetom protivtužbom traži utvrđenje da su predugovor o kupoprodaji nepokretnosti i ugovor o kapari od 29.06.2010. godine, sa aneksom od 30.06.2010. godine raskinuti jer između stranaka u suštini nema spora da je došlo do raskida ovih pravnih poslova. Protivtužba tuženog nije dozvoljena ni u delu kojim je tražio utvrđenje da je raskid tih ugovora skrivila tužilja. Krivica ugovarača za raskid ugovora je činjenično pitanje, pa se zato takvim protivtužbenim zahtevom traži utvrđenje činjenice. Utvrđenje postojanja, odnosno nepostojanja činjenice može se, prema odredbi člana 194. stav 3. ZPP, tražiti tužbom samo kad je to predviđeno zakonom ili drugim propisom. Zakonom o obligacionim odnosima ili nekim drugim propisom nije predviđeno da se može podneti tužba za utvrđenje krivice jedne ugovorne strane za raskid ugovora. Zahtev za vraćanje kapare dospeo je po raskidu predugovora o kupoprodaji nepokretnosti i ugovora o kapari, zbog čega tuženi nema pravni interes ni za protivtužbeni zahtev kojim traži utvrđenje prava da zadrži primljenu kaparu, tim pre što će se to pravo tuženog utvrđivati prilikom odlučivanja o kondemnatornom zahtevu tužilje.

Shodno izloženom, imajući u vidu da revizija tuženog ne sadrži navode koji dovode u sumnju pravilnost drugostepene presude u tom delu, primenom člana 414. u vezi člana 420. stav 6. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja kao kupac i tuženi kao prodavac su 29.06.2010. godine zaključili predugovor o kupoprodaji nepokretnosti i ugovor o kapari, na kojem su potpisi ugovorača istog dana overeni kod suda, pod Ov ... . Predugovor se odnosio na prodaju porodične stambene zgrade u ulici ... broj ... u ..., za ugovorenu cenu od 800.000 evra sa krajnjim rokom isplate najkasnije do 23.12.2010. godine, kada će biti sudski overen ugovor o kupoprodaji. Ugovorne strane su predvidele da predugovor predstavlja i ugovor o kapari u iznosu od 80.000 evra, koji će tužilja isplatiti najkasnije do 02.07.2010. godine, sa pravom tuženog da ovaj iznos zadrži u slučaju odustanka tužilje od ugovora ili njegovog raskida njenom krivicom, odnosno obavezom da vrati primljenu kaparu u dvostrukom iznosu za slučaj da odustane od predugovora ili da on bude raskinut njegovom krivicom. Stranke su ugovorile i da će tužilja najkasnije do 30.07.2010. godine isplatiti deo prodajne cene u iznosu od 200.000 evra i da će joj tada zgrada biti predata na korišćenje, kao i da će ostatak cene od 500.000 evra biti isplaćen najkasnije do 23.12.2010. godine. Aneksom predugovora zaključenim 30.06.2010. godine, koji nije overen pred sudom, stranke su ugovorile cenu nepokretnosti (sa svim pokretnim stvarima) u iznosu od 1.200.000 evra i utvrdile način njene isplate. Tužilja je isplatila iznos od 80.000 evra i iznos od 220.000 evra, i nakon toga bila je uvedena u posed stambene zgrade, a zatim je - 06.08.2010. godine, tuženom isplatila iznos od 20.000 evra i 17.09.2010. godine iznos od još 25.000 evra. Posle ovih isplata tužilja više nije vršila plaćanja tuženom, koji je tokom novembra 2010. godine povratio posed nepokretnosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kondemnatorni protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio naknadu materijalne štete. Po nalaženju sudova, tuženi nije dokazao da je nakon raskida predugovora o kupoprodaji pokušao da proda nepokretnost i da u tome nije uspeo iz razloga na koje nije mogao uticati, zbog čega nema pravo na naknadu štete u iznosu od 200.000 evra - u visini razlike između prodajne cene ugovorene predugovorom o kupoprodaji nepokretnosti od 29.06.2010. godine i cene od 600.000 evra ostvarene prodajom iste nepokretnosti ugovorom o kupoprodaji 154731/12 od 27.08.2012. godine, s`obzirom da se ostvarena niža prodajna cena ne može nužno pripisati samo padu cena nepokretnosti nastupilog protekom vremena, već i nekim drugim faktorima, poput potrebe tuženog da u što kraćem roku pribavi neophodna novčana sredstva, niti je dostavio pismene dokaze o isplati iznosa od 17.000 evra na ime posredničke provizije, a postojanje posredničkog odnosa osporavaju tužilja i lice koje tuženi označava kao posrednika. Tuženi, po shvatanju nižestepenih sudova, nije dokazao ni nastanak štete u vidu izgubljene dobiti u iznosu od 130.000 evra - u visini zakupnne za period od 01.07.2010. godine do 27.08.2012. godine, u iznosu od po 5.000 evra mesečno, zato što priloženi nacrt ugovora o zakupu sa Ambasadom ... i mail otpravnika poslova te Ambasade potvrđuju da je između njih postojao neki vid usmenog dogovora oko eventualnog zaključenja ugovora o zakupu od kojeg je tuženi odustao, ali ne dokazuju da bi ugovor bio zaključen i da bi imao sadržinu navedenu u njegovom nacrtu.

Međutim, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je drugostepeni sud, prihvatajući razloge prvostepenog suda o nedokazanosti postojanja i visine materijalne štete, učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi člana 231. istog zakona.

Pravilo o teretu dokazivanja, sadržano u članu 231. ZPP, propisuje da činjenice bitne za nastanak ili ostvarenje nekog prava dokazuje stranka koja tvrdi da to pravo ima, dok stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarenje prava, ili usled koje je to pravo prestalo da postoji. Ovo pravilo se primenjuje u slučaju ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu.

Protivtužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u visini od 200.000 evra tuženi zasniva na činjenici da je svoju nepokretnost prodao za 600.000 evra i da zato u njegovom imovnom stanju postoji razlika u odnosu na imovno stanje u kojem bi se našao da je tužilja ispunila obaveze iz predugovora i da je sa njom bio zaključen ugovor o kupoprodaji iste nepokretnosti po ugovorenoj ceni od 800.000 evra (pozitivni imovinski interes). Činjenicu postojanja ove štete (obične štete) tuženi dokazuje dostavljanjem predugovora o kupoprodaji nepokretnosti Ov ... od 29.06.2010. godine i ugovora o kupoprodaji Ov ... od 27.08.2012. godine, a predlaže i izvođenje drugih dokaza - saslušanje lica koje je po raskidu predugovora posredovalo kod prodaje predmetne nepokretnosti. Tuženi potražuje i izmaklu dobit, čije ostvarenje nije nužno sa potpunom sigurnošću utvrditi jer to po prirodi stvari nije ni moguće, već je dovoljno da se sa određenim stepenom verovatnoće utvrdi postojanje ove vrste štete. Tokom postupka tuženi je dostavio dokaze o nameravanom izdavanju u zakup nepokretnosti, od čega je odustao zato što je sa tužiljom zaključio predugovor o kupoprodaji, i predložio izvođenje drugih dokaza - saslušanje lica koje je posredovalo u iznajmljivanju kuće za potrebe Abasade ..., što prvostepeni sud nije učinio a drugostepeni sud ovaj propust, na koji je ukazano žalbom, nije posebno cenio.

Takođe, osnovano se revizijom tuženog ukazuje i na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega činjenično stanje nije pravilno i u potpunosti utvrđeno.

U ovom sporu tuženi potražuje naknadu štete u skladu sa članom 132. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da su raskidom ugovora obe stranke oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete - obične štete i izgubljene koristi, kako je to predviđeno članom 262. stav 2. istog zakona. U konkretnom slučaju radi se o ugovornoj odgovornosti za štetu, u smislu člana 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje pravo poverioca da zahteva naknadu štete koju je pretrpeo zato što dužnik nije ispunio obavezu ili je zadocnio sa njenim ispunjenjem. Reč je, po pravilu, samo o predvidljivoj šteti - onoj koju je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguću posledicu povrede ugovora, s`obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate i morale biti poznate (član 266. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Jedino u slučaju prevare, namernog neispunjenja ili neispunjenja zbog krajnje nepažnje, dužnik je dužan nadoknaditi celokupnu štetu, bez obzira na to što nije znao za posebne okolnosti zbog kojih je ona nastala (član 266. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima).

S`obzirom da su odluke o neosnovanosti protivtužbenog zahteva za naknadu šttete zasnovane na zaključku da tuženi nije dokazao nastalu štetu, nižestepeni sudovi nisu utvrđivali odgovornost tužilje za povredu predugovora, kao činjenicu bitnu za odluku o protivtužbenom zahtevu kojim je tuženi tražio naknadu štete. Krivicu tužilje za neizvršavanje obaveza kao razloga za raskid predugovora, sudovi su uzeli u obzir samo kod odlučivanja o delu tužiljinog zahteva za vraćanje iznosa od 80.000 evra datog tuženom na ime kapare. Pri tom je prvostepeni sud taj deo tužbenog zahteva odbio, smatrajući da je tužilja skrivila raskid predugovora zato što ostatak prodajne cene nije isplatila u ugovorenom roku - bitnom elementu ugovora, čijim protekom je predugovor raskinut po samom zakonu. Drugostepeni sud je ovakvo shvatanje doveo u sumnju iz razloga što je tuženi tokom novembra meseca 2010. godine - pre krajnjeg roka za isplatu prodajne cene, oduzeo tužilji posed nepokretnosti u kojem se ona nalazila nakon izvršene isplate kapare i dela ugovorne cene od 220.000 evra, i zato je ukinuo prvostepenu presudu u pogledu odluke o vraćanju date kapare i predmet vratio na ponovno suđenje.

Imajući izloženo u vidu, pobijana drugostepena presuda je morala biti ukinuta u delu kojem je pravnosnažno odbijen protivtužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u iznosu od 337.000 evra sa pripadajućom kamatom, ali i u delu kojem je usvojen tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 265.000 evra sa pripadajućom kamatom, i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Naime, novčana potraživanja tužilje i tuženog ispunjavaju uslove za prebijanje (kompenzaciju) predviđene članom 336. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga protivtužba tuženog, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, ima pravnu prirodu kompenzacione protivtužbe iz člana 198. stav 1. ZPP. Prilikom odlučivanja o kompenzacionoj protivtužbi sud treba da postupi isto kao i kada se radi o prigovoru radi prebijanja, ako oceni da je tužbeni i protivtužbeni zahtev osnovan. U takvom slučaju sud će konstitutivnom presudom izvršiti prebijanje, bez obzira što to ni jedna stranka nije tražila i na taj način se ne vrši prekoračenje tužbenog zahteva. Ovo s`toga što kad tuženi podnese protivtužbu radi naplate novčanog potraživanja koje ispunjava uslove za prebijanje sa novčanim potraživanjem tužioca, on to čini upravo zato što želi kompenzaciju svog i tužiočevog potraživanja, a svoj zahtev postavlja u kondemnatornoj formi zato što do kompenzacije uopšte ne mora doći (ako tužilac povuče tužbu, ili ako bude odbijen tužbeni zahtev), pa će se tada protivtužba tretirati kao i svaka druga kondemnatorna tužba.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će ocenom izvedenih dokaza - isprava (predugovora, ugovora, prepiske stranaka vršene elektronskim putem) i iskaza stranaka i saslušanih svedoka, a po potrebi izvođenjem i dokaza koje su stranke predložile a sud odbio da ih izvede, utvrditi odgovornost tužilje za neispunjenje predugovora i nezaključenje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, jer je to bitna činjenica za odluku o zahtevu tuženog za naknadu štete postavljenog u kompenzacionoj protivtužbi i visinu njegove obaveze da tužilji, po raskidu predugovora, vrati primljeni novac sa pripadajućom zateznom kamatom u smislu člana 132. stav 6. Zakona o obligacionim odnosima.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić