U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu od 01.01.2011. godine, na radnom mestu direktora. Ugovorom o radu zaključenim 12.02.2013. godine konstatovano je da je zaposleni, ovde tužilac, zasnovao radni odnos sa poslodavcem na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu od 01.01.2011. godine na radnom mestu direktora, članom 2., da je zaposleni po zanimanju diplomirani ekonomista sa VII stepenom stručne spreme, članom 29., da danom zaključenja ugovora prestaje da važe odredbe ugovora od 01.01.2011. godine, a da se član 10. ugovora primenjuje od 01.01.2013. godine, a ostale odredbe od dana potpisivanja. Tuženi je dana 20.03.2013. godine doneo Odluku o razrešenju i imenovanju direktora društva u kojoj je navedeno da se razrešava direktor društva AA, ovde tužilac, a članom 2. da se imenuje direktor društva VV, a odluka je potpisana od strane GG. Tužiocu je usmeno od strane vlasnika tuženog saopšteno da više nije generalni direktor tuženog za Srbiju, nakon čega je tužilac tražio korišćenje godišnjeg odmora za 2012. i 2013. godinu, koje mu je odobreno samo za 2013. godinu. Dana 21.03.2013. godine tuženi je sačinio ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu od 12.02.2013. godine, jer je tužilac Odlukom članova društva razrešen dužnosti direktora društva, te da se u skladu sa Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta raspoređuje na radno mesto ''komercijalista'' koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti, a ponuđena zarada je u skladu sa poslovnom politikom i finansijskim mogućnostima društva, uz upozorenje na rok od 8 dana za izjašnjenje i na pravne posledice odbijanja ponude. U tekstu aneksa ugovora je navedeno da se u ugovoru o radu zaključenom 12.02.2013. godine reč ''generalni direktor'' menja rečju ''komercijalista'', da se u članu 10. ugovora o radu broj „140.000,00 dinara“ menja brojem „50.000,00 dinara“, a da raspored na radno mesto, obračun i isplata zarade po aneksu teče od 21.03.2013. godine. Dana 25.04.2013. godine tužilac se (dok se nalazio na godišnjem odmoru) izjasnio na ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu tako što je odbio potpisivanje aneksa ugovora i predložio pregovore u pogledu sporazumnog prestanka radnog odnosa i isplatu odgovarajuće otpremnine. Dana 21.05.2013. godine tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu zbog odbijanja tužioca da zaključi aneks ugovora o radu radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, saglasno članu 179. tačka 7., zaključno sa 29.04.2013. godine, a tužiocu su od dana donošenja ovog rešenja isplaćene sve zarade, naknade zarade i druga primanja, osim zarade za mesec april 2013. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su kao neosnovan odbili tužbeni zahtev tužioca za poništaj pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu.

Odredbom člana 179. tačka 7. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05...54/09) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potreba poslodavca i to ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tačka 1.-4.tog Zakona.

Dakle, kod utvrđenog da tužilac, nakon što je razrešen dužnosti direktora, nije prihvatio ponudu tuženog za zaključenje aneksa ugovora o radu, to je, prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilan zaključak nižestepenih sudova da je formiran otkazni razlog iz člana 179. tačka 7. Zakona o radu. Ovo iz razloga što su u konkretnom slučaju samim razrešenjem tužioca dužnosti direktora nastali uslovi da se tužilac premesti na druge poslove što predstavlja razlog za izmenu ugovora o radu, a tuženi je kao poslodavac ponudio tužiocu zaključenje aneksa ugovora o radu, raspoređujući ga u skladu sa Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnog mesta na radno mesto ''komercijalista'' koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti, ostavljajući mu za izjašnjenje zakonom propisani rok uz istovremeno upozorenje na pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude. Stoga, kako je tužilac odbio da zaključi aneks ugovora o radu, iako je postojala objektivna potreba da se premesti na druge poslove (materijalna pretpostavka za premeštanje zaposlenog) i to na poslove koji odgovaraju vrsti i stepenu njegove stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu, to je pravilno pobijanim rešenjem tužiocu otkazan ugovor o radu, a sama odluka o razrešenju i imenovanju direktora društva, suprotno navodima revizije tužioca, nije bila predmet raspravljanja u ovom postupku. Pri tome, tužilac je kao zaposleni imao mogućnost da, iako nezadovoljan sadržinom ponude, prihvati ponudu i zadrži pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost aneksa ugovora o radu, istovremeno ne izlažući se pravnoj posledici neprihvatanja ponude.

Kako se navodima revizije tužioca ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, to je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima doneta je primenom člana 165. stav 1., u vezi članova 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da tužilac čija je revizija odbijena kao neosnovana nema pravo na naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić