U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz …, čiji su punomoćnici Dragan Čolić i Petar Prelić, advokati iz …, protiv tuženog JP Sportski i poslovni centar „Vojvodina“ Novi Sad, čiji je punomoćnik Božidar Beronja, advokat iz …, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1591/16 od 20.06.2016. godine, u sednici veća održanoj 22.06.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1591/16 od 20.06.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 892/14 od 25.03.2016. godine, usvojen je tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je tužilac 02.01.2014. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog i poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu od strane tuženog dana 28.05.2014. godine, a tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad, na poslove koji odgovaraju vrsti i stepenu njegove stručne spreme, da mu isplati dospele, a neisplaćene zarade, u visini od 93.500,00 dinara, kao i 199.240,00 dinara na ime izgubljene zarade u periodu od 29.05.2014. do 30.04.2015. godine, sve sa zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose bliže određene prvostepenom presudom, od dospelosti svakog mesečnog iznosa do isplate. Istom presudom obavezan je tuženi da tužiocu, na isplaćenu zaradu za period od 02.01.2014. do 28.05.2014. godine i na utvrđene iznose izgubljene zarade u periodu od 29.05.2014. do 30.04.2015. godine, izvrši uplatu pripadajućih doprinosa na ime penzijskog i invalidskog osiguranja, nadležnom Republičkom Fondu PIO, te da mu u radnu knjižicu upiše radni staž počev od 02.01.2014. godine do vraćanja na rad, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka od 185.257,50 dinara sa zateznom kamatom od presuđenja do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1591/16 od 20.06.2016. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojena žalba tuženog i prvostepena presuda ukinuta u delu kojim je poništen otkaz ugovora o radu tužiocu od 28.05.2014. godine i tužba u tom delu odbačena, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda (u preostalom delu) potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz stava 1. istog člana, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovna pobijana odluka, tuženi je 08.02.2013. godine, u svojstvu primaoca usluga, zaključio sa Studentskom zadrugom “BB”, kao pružaocem usluga, ugovor o pružanju usluga i to na određeno vreme - za period od 07.02. do 31.12.2013. godine. Za 2014. godinu ovaj ugovor nije produžen, niti je između navedenih pravnih lica zaključen novi ugovor o pružanju usluga. Tužilac je bio član navedene studentske zadruge i u tom svojstvu je upućen na rad kod tuženog, sa kojim je za period od 07.02. do 31.12.2013. godine, zaključio tri ugovora o privremenim i povremenim poslovima, za obavljanje poslova ... . U ovom periodu zarada mu je isplaćivana preko zadruge, uplatom u bruto iznosu, odnosno naknada za rad tužioca sa odgovarajućim porezima i doprinosima. Međutim, nakon ovog perioda, odnosno počev od 02.01.2014. godine, tužilac je nastavio da radi kod tuženog bez zaključenja bilo kog ugovora, obavljajući iste poslove i to po rasporedu rada koji je utvrđen i pregledan od strane upravnika ... i objavljen na oglasnoj tabli tuženog. Prestao je da radi 28.05.2014. godine kada mu je upravnik VV, usmeno (u telefonskom razgovoru) saopštio da više ne dolazi na posao, a nakon što je inspekcija rada, posle izvršene kontrole kod tuženog obavljene 27.03.2014. godine, rešenjem naložila tuženom da sa tužiocem zaključi ugovor o radu. Za period od 02.01.2014. do 28.05.2014. godine tuženi nije tužiocu isplatio zaradu, koja ukupno iznosi 93.500,00 dinara. Utvrđeno je i da bi tužilac, za period od 28.05.2014. do 30.04.2015. godine, radom kod tuženog na istim poslovima ostvario zaradu od 199.240,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava utvrdili da je tužilac, počev od 02.01.2014. godine, zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme i tuženi obavezan da ga vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, kao i da mu plati dosuđene iznose na ime neisplaćene i izgubljene zarade uz uplatu odgovarajućih poreza i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Naime, odredbom člana 32. Zakona o radu (“Sl.glasnik RS” br. 24/05, … 32/13, koji je bio na snazi u vreme zaključenja navedenih ugovora), propisano je da se ugovor o radu zaključuje u pismenom obliku, pre stupanja zaposlenog na rad (stav 1.), a ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni, danom stupanja na rad, zasnovao radni odnos na neodređeno vreme (stav 2.). Imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu, kao i da je u postupku utvrđeno da je tužilac počev od 02.01.2014. godine radio kod tuženog bez zaključenja bilo kog ugovora kojim bi bio regulisan njegov radno pravni status (ugovor o radu na određeno ili neodređeno vreme, ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova …), to se primenom člana 32. stav 2. Zakona o radu smatra da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, danom početka rada bez zaključenog ugovora, što je u konkretnom slučaju 02.01.2014. godine, kako to pravilno nalaze i nižestepeni sudovi.

Tačni su navodi revizije da obavljanje privremenih i povremenih poslova, u smislu člana 197. Zakona o radu, predstavlja rad van radnog odnosa, te da rad po ovom osnovu ne vodi zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme. U konkretnom slučaju jeste utvrđeno i da je tužilac radio kod tuženog na osnovu tri zaključena ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, od kojih je poslednji zaključen 25.11.2013. godine. Međutim, po ovom osnovu tužilac je mogao raditi kod tuženog samo do 31.12.2013. godine, kada je istekao ugovor o pružanju usluga, od 08.02.2013. godine, zaključen između tuženog i Studentske zadruge “BB”, koja je tužiocu i dala uput za rad kod tuženog, a preko koje je tužiocu isplaćivana i naknada za izvršeni rad. Za 2014.- godinu, ovakav ugovor (između tuženog i SZ “BB”) nije zaključen, niti je prethodni ugovor produžen, pa je tuženi, nakon 31.12.2013. godine, morao sa tužiocem zaključiti neki od ugovora koji reguliše radno-pravni status tužioca za tu godinu, bez obzira što formalno nije doneto rešenje o prestanku ugovora od 25.11.2013. godine, jer je prestao osnov za rad po tom ugovoru.

Neosnovano se revizijom ukazuje i da je tužba podneta po isteku zakonskog roka iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, za zaštitu prava iz radnog odnosa. Ovo iz razloga što do povrede prava i saznanja za povredu prava nije došlo danom početka rada tužioca kod tuženog (bez zaključenog ugovora o radu), upravo zbog primene zakonske pretpostavke o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme u tom slučaju (član 32. stav 1. Zakona), već danom kada je tužilac, po nalogu upravnika, prestao da radi kod tuženog, a to je 27.05.2014. godine. Kako od 28.05.2014. godine do 06.06.2014. godine, kada je podneta tužba sudu u ovoj pravnoj stvari, sa zahtevom za utvrđenje zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme, nije protekao rok od 90 dana, to se ne može govoriti ni o neblagovremeno podnetoj tužbi za zaštitu ovog prava.

Dakle, u konkretnom slučaju tužilac je radio kod tužioca bez zaključenog ugovora o radu, pa je primenom člana 32. stav 2. Zakona o radu, stekao status zaposlenog na neodređeno vreme, počev od 02.01.2014. godine. Zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme podrazumeva i pravo zaposlenog na rad kod poslodavca i priznavanje ostalih prava po osnovu rada, što tužbeni zahtev čini osnovanim i u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da ga vrati na rad, kao i zahtev za isplatu zarade za period u kom je radio kod tuženog bez plaćanja zarade, odnosno do 27.05.2014. godine, kao i izgubljene zarade na koju ima pravo do vraćanja na rad, a čija visina je utvrđena i dosuđena za period od 28.05.2014. do 30.04.2015. godine.

Na ovaj način, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić