Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio državni službenik sve do 24.02.2010. godine kada je rešenjem tužene od 19.02.2010. godine ostao neraspoređen i utvrđeno mu pravo na naknadu plate od 65% od osnovne plate za mesec koji prethodi mesecu u kome je doneto rešenje. Rešenjem Žalbene komisije od 09.04.2010. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđeno prvostepeno rešenje. Rešenjem Ministarstva trgovine i usluga od 23.04.2010. godine, tužiocu je prestao radni odnos zaključno sa 24.04.2010. godine zbog proteka roka u kome nije premešten na drugo radno mesto niti u drugi državni organ. Presudom Upravnog suda, Odeljenje u Nišu U 22334/10 od 10.11.2011. godine poništeno je rešenje Žalbene komisije i predmet vraćen nadležnom organu na ponovni postupak. Presudom Upravnog suda Odeljenje u Nišu U 27493/10 od 19.07.2012. godine poništeno je rešenje kojim je tužiocu prestao radni odnos zbog poništenog rešenja Žalbene komisije, a koje je sa prvostepenim rešenjem predstavljalo osnov za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa. Vrhovni kasacioni sud je presudom Uzp 397/12 od 28.12.2012. godine odbio zahtev tužene za preispitivanje odluke Upravnog suda kojom je poništeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca. Rešenjem Žalbene komisije od 09.01.2012. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđeno rešenje tužene od 19.02.2010. godine kojim je utvrđen status tužioca kao neraspoređenog zaposlenog i pravo na naknadu plate. Nakon toga, tuženi je 26.04.2013. godine doneo rešenje po kome je tužilac neraspoređen počev od 24.02.2010. godine, zbog čega mu prestaje radni odnos po sili zakona zaključno sa 24.04.2010. godine - protekom dva meseca od kada je postao neraspoređen, a nije premešten na drugo radno mesto niti u drugi državni organ uz isplatu otpremnine od 709.000,04 dinara. Protiv ovog rešenja, tužilac je podneo tužbu Upravnom sudu koji je presudom od 22.01.2015. godine poništio rešenje tužene od 26.04.2013. godine, zbog toga što je osporenim rešenjem određeno da tužiocu prestaje radni odnos pre isteka roka od dva meseca, s obzirom da se rok koji je određen po mesecima završava istekom onog dana odnosno meseca koji po broju odgovara danu u koji pada događaj od koga se računa trajanje roka. Tužena je 05.03.2015. godine donela novo rešenje na osnovu koga je tužilac ostao neraspoređen počev od 24.02.2010. godine, a radni odnos mu prestaje po sili zakona 25.04.2010. godine kao prvog narednog dana od proteka dva meseca od kada je ostao neraspoređen a nije premešten na drugo radno mesto niti u drugi državni organ. Ovo rešenje je konačno jer je rešenjem Upravnog suda – Odeljenja u Nišu od 25.02.2016. godine odbačena tužba tužioca kojim je tražio poništaj rešenja tužene. Tužilac traži naknadu štete u visini izgubljene plate (u visini od 65% mesečno), zbog nezakonitih rešenja tužene za period od 24.04.2010. do 11.02.2015. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi pretrpeo štetu zbog nezakonitog postupanja nadležnih organa tužene u visini izgubljene zarade i uplate doprinosa zbog čega je tužbeni zahtev usvojio.

Suprotno, po oceni drugostepenog suda tužilac nema pravo na naknadu štete.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Zakonom o državnim službenicima (''Službeni glasnik RS'' 79/05... 104/09) na prava i dužnosti državnih službenika koje nisu uređene ovim ili posebnim zakonom primenjuju se opšti propisi o radu na sve situacije koje nisu drugačije uređene Zakonom o državnim službenicima ili drugim posebnim zakonom (član 4. stav 1). Razlozi za prestanak rada, uslovi i sticanje statusa neraspoređenog državnog službenika i donošenje rešenja kojim se utvrđuje prestanak rada uređeni su članovima 76-81. istog zakona. Po članu 126. propisani su načini prestanka radnog odnosa državnog službenika pri čemu je u stavu 1. tačka 4. kao jedan od načina definisan prestanak radnog odnosa po sili zakona. Po članu 131. stav 1. tačka 3. istog zakona državnom službeniku prestaje radni odnos po sili zakona ako je neraspoređen, a ne bude premešten na drugo radno mesto i to narednog dana od proteka dva meseca od kad je postao neraspoređen. Rešenje o prestanku radnog odnosa u ovom slučaju je deklarativnog karaktera jer se njime utvrđuje samo razlog zbog koga je radni odnos prestao i dan kada je radni odnos prestao.

U ovom slučaju, tužilac je ostao neraspoređen na osnovu rešenja tužene od 24.04.2010. godine. Kako nije raspoređen na drugo radno mesto u istom ili drugom državnom organu u roku od dva meseca, tuženi je doneo rešenje o prestanku radnog odnosa po sili zakona. Okolnost što je prilikom donošenja rešenja došlo do određenih nepravilnosti koje je sankcionisao Upravni sud, ne vodi pravu na naknadu štete jer tužiocu radni odnos nije prestao nezakonito, zbog čega nema osnova za traženu naknadu štete u visini izgubljene zarade i uplate doprinosa na osnovu člana 191. stav 2. Zakona o radu.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu članova 165. stav 2. u vezi čl. 153. stav 1, 154. stav 2. i 162. ZPP-a.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako troškovi odgovora na reviziju nisu bili ni nužni ni neophodni za vođenje parnice, na osnovu člana 154. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić