U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Violeta Tasić, advokat u ..., protiv tužene Republike Srbije, Privredni sud u Leskovcu, koga zastupa Državni pravobranilac – Odeljenje u Leskovcu, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu broj Gž1 921/16 od 13.04.2016. godine, u sednici veća održanoj 21.09.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu broj Gž1 921/16 od 13.04.2016. godine.

Tužiocu se ne dosuđuju troškovi odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu broj P1 332/13 od 22.12.2015. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je poništeno kao nezakonito rešenje tužene V Su broj ... od 24.12.2012. godine, što je tuženi dužan da prizna i da se obaveže da vrati tužioca na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima u roku od osam dana. Obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 99.750,00 dinara u roku od osam dana.

Apelacioni sud u Nišu je presudom broj Gž1 921/16 od 13.04.2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio je presudu Osnovnog suda u Leskovcu.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju u kojem je postavio zahtev za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Odlučujući o reviziji tuženog na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/2011 i 55/2014), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident ne ukazuje na kakve druge bitne povrede postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio radnik tuženog po ugovoru o radu od 11.02.2006. godine raspoređen na radnom mestu ... . Rešenjem tuženog od 24.12.2012. godine tužiocu je kao namešteniku otkazan ugovor o radu. Tužiocu je stavljeno na teret da ja 27.06.2012. godine i 11.09.2012. godine izvršio povredu radne obaveze iz člana 29. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe (neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavanje poslova ili naloga pretpostvljenog) zato što u navedene dane nije bio na svom radnom mestu prilikom kontrole ... . Protiv tužioca je pokrenut i vođen disciplinski postupak u vezi utvrđivanja njegove odgovornosti za učinjenu povredu radne obaveze, odnosno povrede radne discipline. Tužilac je upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu o čemu se izjasnio pisanom izjavom od 22.11.2012. godine negirajući postojanje otkaznog razloga. Tuženi je na osnovu člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, tužiocu otkazao ugovor o radu rešenjem od 24.12.2012. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je nastupila zastarelost davanja otkaza ugovora o radu na osnovu člana 184. Zakona o radu.

Odredbom člana 184. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 1, 2, 3, 5. i 6. ovog zakona, poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza.

Imajući u vidu utvrđene činjenice i citirani zakonski propis i po oceni Vrhovnog kasacionog suda je nastupila zastarelost davanja otkaza ugovora o radu. Naime, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je u konkretnom slučaju protekao subjektivan rok od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza zbog čega je poslodavac izgubio mogućnost da zbog nastalog otkaznog razloga otkaže ugovor o radu tužiocu. Utvrđeno je da su se povrede radne discipline koje su tužiocu stavljene na teret dogodile 27.06.2012. i 11.09.2012. godine, a pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu je doneto 24.12.2012. godine. Tuženi je za povredu radne discipline saznao onda kada su povrede i učinjene, jer je predsednik Komisije za kontrolu izvršenja radnih obaveza u Privrednom sudu u Leskovcu istoga dana kada je i sačinio zapisnik o izvršenoj kontroli ..., prosledio starešini organa, odnosno v.f. predsedniku suda.

Revident i u reviziji ponavlja da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, jer nije primenjen objektivni rok zastarelosti koji iznosi šest meseci. Međutim, objektivni rok predstavlja samo okvir u kome se može upotrebiti subjektivni rok koji se mora poštovati i on je kraći i iznosi tri meseca, tako da istekom subjektivnog roka nastaje prekluzija u pogledu mogućnosti otkazivanja ugovora o radu pa poslodavac gubi pravo da zbog nastalog otkaznog razloga, otkaže ugovor o radu zaposlenog.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Tužiocu se ne dosuđuju troškovi sastava odgovora na reviziju jer ta parnična radnja nije bila nužna (član 154. stav 1. ZPP).

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić