U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Simić, advokat iz ..., protiv tužene „BB“ iz ..., koju zastupa punomoćnik Dragoš Cukavac, advokat iz ..., radi utvrđenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2134/15 od 12.01.2016. godine, u sednici održanoj 24.01.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2134/15 od 12.01.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Jagodini P1 284/14 od 26.05.2015. godine, stavom I izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je utvrđeno da je tužilja 09.06.2010. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tužene za rad na radnom mestu „prodavca“. Stavom II izreke, utvrđeno je da je rešenje tužene bez broja i datuma, kojim je utvrđeno da je tužilji prestao radni odnos kod tužene 20.04.2012. godine, nezakonito pa je navedeno rešenje poništeno. Stavom III izreke, obavezana je tužena da tužilji, na ime naknade štete umesto vraćanja na rad, isplati iznos od 382.253,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 26.05.2015. godine pa do isplate. Stavom IV izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 390.890,00 dinara.

Apelacioni sud u Kragujevcu je po održanoj glavnoj raspravi doneo presudu Gž1 2134/15 od 12.01.2016. godine, kojom je stavom I izreke ukinuta prvostepena presuda, pa je stavom II izreke usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja 09.06.2010. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tužene na radnom mestu prodavca, da je rešenje tužene bez broja i datuma kojim je utvrđeno da je tužilji prestao radni odnos 20.04.2012. godine nezakonito, pa je isto poništeno, i obavezana tužena da tužilji, umesto vraćanja na rad, naknadi štetu u iznosu od 80.960,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 12.01.2016. godine pa do isplate, dok je od dosuđenog iznosa pa do traženog iznosa od 382.253,90 dinara, tužbeni zahtev odbijen. Stavom III izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 393.140,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 55/11, 72/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 384. stav 5. ZPP, budući da je tužilja na raspravi pred drugostepenim sudom iznosila činjenice i predlagala dokaze, čije je izvođenje u postupku bilo neophodno radi pravilne primene materijalnog prava. Utvrđenjem da je apsolutno ništav ugovor o radu na određeno vreme, zaključen 20.03.2012. godine, sud nije prekoračio tužbeni zahtev. Pitanje zakonitosti navedenog ugovora o radu na određeno vreme sud je rešavao kao prethodno pitanje od koga zavisi odluka o tužbenom zahtevu u ovom sporu (čl.12. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je stupila na rad kod tužene 09.06.2010. godine, bez zaključenog ugovora o radu i zasnivanja rada van radnog odnosa. Po usmenom dogovoru sa poslodavcem, tužilja je obavljala probni rad koji je trajao mesec dana, a posle toga je rad tužilje kod tužene imao sve elemente radnog odnosa (utvrđeno radno vreme, zarada i godišnji odmor). Inspektor rada je izvršio nadzor kod tužene dana 20.03.2012. godine, kada je vršio kontrolu podataka za sve zaposlene zatečene na radu, pa i za tužilju, nakon čega je tužilja nastavila sa radom sve do 26.04.2012. godine. Tužena je uručila rešenje o otkazu ugovora o radu i radnu knjižicu tužilji dana 27.04.2012. godine, kada je tužilja saznala da je u njenoj radnoj knjižici upisan staž od mesec dana i da joj je radni odnos prestao istekom roka na koji je zasnovan, a tužba u ovom sporu podneta je 21.05.2012. godine. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko finansijske struke, sud je utvrdio visinu minimalne zarade tužilje od stupanja na rad 09.06.2010. godine pa do prestanka rada. U vreme prestanka radnog odnosa tužilja je imala 39 godina života, radni staž u trajanju od dve godine i živela je u porodičnom domaćinstvu sa suprugom i jednim detetom.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud ocenio da je tužba blagovremeno podneta, da je tužilja stupanjem na rad kod tužene stekla status zaposlene na neodređeno vreme, te da je rešenje o prestanku radnog odnosa nezakonito, pa je stoga obavezao tuženu da umesto vraćanja na rad, tužilji naknadi štetu u visini četiri minimalne zarade.

Prema članu 195. stav 2. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05 i 61/05), rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. Kako je tužilji rešenje o prestanku radnog odnosa uručeno 27.04.2012. godine, što je istovremeno dan kada je tužilja saznala za postojanje povrede njenog prava, a tužba podneta 21.05.2012. godine, pravilna je ocena drugostepenog suda da je tužba blagovremena, jer je podneta u roku iz člana 195. Zakona o radu.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilja stupila na rad 09.06.2010. godine i da pre stupanja na rad nije zaključila ugovor o radu sa poslodavcem. Kako tužena sa tužiljom nije zaključila ugovor o radu, u skladu sa članom 32. stav 1. Zakona o radu, smatra se da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, fikcijom stupanja na rad, primenom člana 32. stav 2. navedenog zakona.

Naknadno zaključen ugovor o radu na određeno vreme od 20.03.2012. godine i rešenje o prestanku radnog odnosa su bez dejstva, budući da ih je tužena poslodavac donela kada je tužilja već stekla status zaposlene na neodređeno vreme. Drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, kada je rešavajući prethodno pitanje, ocenio da je navedeni ugovor o radu ništav, shodno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima. Samim tim, rešenje o prestanku radnog odnosa pravilno je poništeno kao nezakonito, a navodi revizije da je materijalno pravo pogrešno primenjeno nisu osnovani.

Kako je tužbenim zahtevom za utvrđenje postojanja radnog odnosa i poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa osnovan, tužilja koja nije zahtevala reintegraciju u radni odnos, ima pravo na naknadu štete umesto vraćanja na rad, u visini četiri mininalne zarade, jer je to posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa. Sud je imao u vidu, prilikom utvrđivanja visine ove naknade, vreme koje je tužilja provela na radu, godine života i broj izdržavanih članova porodice, saglasno članu 191. stav 4. Zakona o radu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić