U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Borislav Bjelopavlić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Mihajlo Vučić, advokat iz ..., radi utvrđenja postojanja radnog odnosa, odlučujući o revizijama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3559/16 od 25.05.2017. godine, u sednici održanoj dana 02.11.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3559/16 od 25.05.2017. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3559/2016 od 25.05.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pirotu P1 435/12 od 29.08.2016. godine stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj se utvrdi da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog i poništi usmeni prestanak radnog odnosa od 23.11.2012. godine, te obaveže tuženi da tužilju vrati na rad i isplati joj neisplaćene zarade za mesec septembar, oktobar i novembar 2012. godine sa zakonskom zateznom kamatom kao i razliku između isplaćenih zarada i minimalne zarade za period od 01.06.2010. do 31.08.2012. godine, naknadu štete na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2010, 2011. i 2012. godinu sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.12.2012. godine do podnošenja tužbe kao i da za tužilju uplati kod nadležnih fondova na ime obračunatog poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje kao i na ime obračunatog poreza za zarade za utuženi period iznose od 81.644,52 dinara, doprinose PIO u iznosu od 198.002,42 dinara, doprinos za zdravstveno osiguranje u iznosu od 110.701,36 dinara i doprinose za slučaj nezaposlenosti u iznosu od 13.500,00 dinara, kao i da tužilji naknadi troškove postupka kao neosnovan. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tuženiku na ime troškova postupka isplati iznos od 59.450,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3559/16 od 25.05.2017. godine stavom prvim izreke potvrđena je presuda Osnovnog suda u Pirotu P1 435/12 od 29.08.2016. godine u stavu prvom izreke i u tom delu žalba tužilje odbijena kao neosnovana, a stavom drugim izreke preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu drugom izreke iste presude, tako što je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju su izjavili tužilja protiv stava prvog zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i tuženi protiv stava drugog izreke drugostepene presude.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, 72/11 i 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pobijana presuda je jasna, potpuna i neprotivurečna. Sadrži razloge o bitnim činjenicama i navedeni razlozi saglasni su stanju u spisima, pa nema razloga zbog kojih se presuda ne bi mogla ispitati.

Prema činjeničnom utvrđenju tužilja je u toku 2011. i 2012. godine bila radno angažovana kod tuženog a bez zaključenog ugovora o radu. Radno angažovanje tužilje nije bilo svakodnevno, jer ne postoji ni pisana evidencija o prisutnosti tužilje na radu. Visina novčanog iznosa potraživanja tužilje na ime neisplaćenih zarada za septembar, oktobar i novembar 2012. na ime razlike između isplaćene naknade za rad i minimalne zarade kao i iznos naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Prema potpunom i pravilnom utvrđenom činjeničnom stanju koje drugostepeni sud odlučujući o žalbi tužilje nije izmenio, drugostepeni sud je izveo pravilan zaključak da je neosnovan tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje da je počev od 01.06.2010. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog kao i zahtev za priznavanje prava iz radnih odnosa (po osnovu neisplaćenih zarada, razlike zarade i naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora i zahtev za uplatu doprinosa za obavezno osiguranje).

Prema članu 30. i 32. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, 24/05, 61/05, 54/09) radni odnos zasniva se ugovorom o radu koji zaključuje zaposleni i poslodavac u pisanom obliku. Članom 34. stav 1. ovog zakona zaposleni ostvaruje prava i obaveze iz radnog odnosa danom stupanja na rad. Ako poslodavac i zaposleni ne zaključe ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Član 32. stav 2. Zakona o radu. Radi se o fikciji postojanja radnog odnosa kojom se omogućava da radni odnos nastane i bez zaključenja ugovora o radu u pisanoj formi. Faktički poslodavac i zaposleni se ponašaju kao da je radnik stupio na rad.

Poštujući navedeni član Zakona, a kod utvrđenih činjenica da tužilja i tuženi nisu zaključili ugovor o radu ni u pismenom obliku, a ni u usmenom obliku, da bi tužilja stupanjem na rad zasnovala radni odnos na neodređeno vreme i da poslove … i druge poslove kod tuženog nije obavljala u kontinuitetu i u dužem vremenskom periodu, to je pravilno nižestepeni sud utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme kod tuženog.Teret dokazivanja činjenica i okolnosti vezanih za postojanje radnog odnosa i neprekidnog rada tužilje u navedenom periodu bio je na tužilji. Tužilja to nije dokazala. Iz tih razloga tužilja bezuspešno pokušava da podnetom tužbom ostvari pravo na zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme kod tuženog podnošenjem tužbe za utvrđenje, jer u ovom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za primenu pravne fikcije iz člana 32. stav 2. Zakona o radu. Zato je pravilno nižestepeni sud tužbeni zahtev tužilje odbio kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana presuda pravilna i u delu kojim je odbijen zahtev tužilje kojim je tražila da joj se priznaju prava iz radnog odnosa (neisplaćene zarade, naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje), jer tužilja nije dokazala da se nalazila u radnom odnosu kod tuženog u naznačenom spornom periodu odnosno u toku 2011. i 2012. godine.

U reviziji tužilje ponavljaju se navodi koji su isticani u žalbi i koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda, pa kako se njima ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost nižestepene odluke, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Prema članu 420. stav 1. ZPP stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim se postupak pravnosnažno okončava. Revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude. U ovom slučaju pobijana je odluka o troškovima postupka, što predstavlja sporedno potraživanje, pa kako je drugostepeni sud preinačio odluku o troškovima, protiv koje revizija nije dozvoljena, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci primenom člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić