Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), na čiju primenu upućuje član 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ukazuje na bitnu povredu odredaba ZPP iz člana 374. stav 1. i stav 2. tačka 12. ZPP, međutim, kako su ove povrede postupka propisane ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), koji se ne primenjuje u ovoj parnici, to ukazane povrede ne mogu da budu predmet razmatranja prilikom odlučivanja o reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu recepcionara i FTO. Rešenjem tuženog od 24.11.2003. godine tužiocu je prestao radni odnos zbog nedostavljanja potvrde o privremenoj sprečenosti za rad u roku od tri dana od nastupanja privremene sprečenosti za rad i zato što je tužilac neopravdano izostao sa posla u periodu od 01.10.2003. do 27.10.2003. godine na koji način je prekršio radnu disciplinu. Tužilac je potvrdu o nastupanju privremene sprečenosti za rad dostavio tuženom 11.11.2003. godine. Iz izveštaja o privremenoj sprečenosti za rad od 26.11.2003. godine utvrđeno je da je tužilac bio potpuno sprečen za rad u periodu od 28.10.2003. godine do 26.11.2003. godine, kao i u periodu od 27.11.2003. do 11.12.2003. godine. Tužilac je obavestio svog neposrednog rukovodioca 28.10.2003. godine da je na bolovanju. Tuženi je pre donošenja rešenja o otkazu tužioca upozorio da mu se stavlja na teret povreda radne discipline – radne dužnosti iz člana 87. stav 1. tačka 17. PKU učinjene 28.10.2003. godine i da postoji razlog za otkaz ugovora o radu iz člana 101. stav 1. tačka 4. Zakona o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu i vratili tužioca na rad ceneći da je otkaz od strane poslodavca nezakonit.

Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, broj 70/2001, 73/2001), koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijanog rešenja u članu 80. propisuje da je zaposleni dužan da, najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavio poslodavcu potvrdu lekara, koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad; u slučaju teže bolesti, potvrdu iz stava 1. ovog člana, umesto zaposlenog, poslodavcu dostavljaju članovi uže porodice ili druga lica sa kojima živi u porodičnom domaćinstvu; ako zaposleni živi sam, potvrdu iz stava 1. ovog člana dužan je da dostavi u roku od tri dana od dana prestanka razloga zbog kojih nije mogao da dostavi potvrdu; lekar je dužan da izda potvrdu iz stava 1. ovog člana; ako poslodavac posumnja u opravdanost razloga za odsustvovanje sa rada u smislu stava 1. ovog člana, može da podnese zahtev nadležnom zdravstvenom organu radi utvrđivanja zdravstvene sposobnosti zaposlenog, u skladu sa zakonom.

Članom 101. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Pojedinačni kolektivni ugovor tuženog u članu 87. tačka 17. propisuje da su povrede radnih obaveza neizvrašavanje radnih i drugih obaveza u preduzeću ili kod korisnika usluga, ili propuštanje radnje čime se onemogućava i znatno ometa proces rada i upravljanja u preduzeću ili nanosi znatna šteta, a tačkom 49. propisano je da je povreda radne obaveze neprijavljivanje bolovanja u roku od 24 časa od dana otvaranja, osim za zaposlene organizacionog dela fizičkog, tehničkog i protivpožarnog obezbeđenja imovine, prenosa novca i dragocenosti, koji su obavezni da bolovanje prijave odmah po otvaranju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nedostavljanje potvrde o nastupanju privremene sprečenosti za rad u roku od tri dana, odnosno činjenica što je ova potvrda dostavljena 11.11.2003. godine, nije povreda radne obaveze zbog koje je poslodavac mogao tužiocu da otkaže ugovor o radu, jer je tužilac 28.10.2003. godine obavestio neposrednog rukovodioca o sprečenosti za rad usled bolesti. Osim toga, tužilac je na ovaj način postupio u skladu sa obavezom koja je propisana članom 87. tačka 49. PKU i zato ne može da mu se stavi na teret da je izvršio povredu radne obaveze iz tačke 17. PKU, koja je navedena kao razlog u otkaznom rešenju. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije upozoren na drugu povredu radne obaveze i to neopravdano izostajanje sa posla u periodu od 01.10.2003. godine do 27.10.2003. godine. U odnosu na otkazni razlog koji se odnosi na neopravdani izostanak sa posla pobijano rešenje o otkazu nije doneto u zakonitom postupku jer tužiocu nije dostavljeno upozorenje o učinjenoj povredi ove radne obaveza koja mu je stavljena na teret. Na taj način tuženi je postupio protivno odredbi člana 101. stav 2. Zakona o radu, kojom je propisano da je poslodavac dužan, da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz stava 1. tačka 3) i 4) ovog člana, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Nedostavljanjem upozorenja u vezi postojanja ovog otkaznog razloga, tužiocu je onemogućeno da se izjasni o navodima o učinjenoj povredi radne obaveze ili radne discipline koja ima za posledicu otkaz ugovora o radu i na taj način mu je onemogućeno pravo na odbranu, što pobijano rešenje čini nezakonitim. Kako je tužiocu otkazan ugovor o radu, a za otkaz nisu bili ispunjeni uslovi propisani članom 101. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, to je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos i ima pravo da se vrati na rad u smislu člana 108. Zakona o radu.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo. Ostalim navodima revizije pobija se utvrđeno činjenično stanje, koje Vrhovni kasacioni sud nije ispitivao, jer utvrđeno činjenično stanje ne može da se pobija u reviziji u smislu člana 398. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić