.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2867/2016
06.04.2017. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biljane Dragojević i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužioca AA iz …, čiji je punomoćnik Mr. Sima Knežević, advokat u …, protiv tuženog JKP „Informatika“ Novi Sad, čiji je punomoćnik Dr. Siniša Novković, advokat u …, radi poništaja rešenja o otkazu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj na presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2751/16 od 23.09.2016. godine, u sednici održanoj 06.04.2017. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2751/16 od 23.09.2016. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1998/2014 od 14.06.2016. godine, usvojen je tužbeni zahtev, poništeno rešenje tuženog br. 13473-5/14 od 26.09.2014. godine o otkazu ugovora o radu tužiocu, zajedno sa aneksima ugovora o radu i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad u roku od 8 dana, kao i da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 116.250,00 dinara sa zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, u istom roku.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2751/16 od 23.09.2016. godine, žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda potvrđena.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.
U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud kao revizijski pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu sa tuženim na osnovu ugovora o radu od 30.11.2010. godine i aneksa tog ugovora od 16.01.2013. godine, na poslovima … (tzv. poslovi …), koji poslovi po pravilu podrazumevaju davanje informacija i rešavanje reklamacija vezanih za dug, pripremu uplate blagajnicima, sklapanje sporazuma o reprogramiranju duga i davanje informacija telefonskim putem, dok u opisu poslova tužioca nije bilo plaćanja duga u ime stranaka ili primanje novca od stranaka na ime duga prema tuženom. Rešenjem broj 13473-5/14 od 26.09.2014. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zajedno sa aneksima, zbog učinjene povrede radne obaveze utvrđene članom 16. stav 1. tačka 24. ugovora o radu, koja se sastoji u proneveri ili krađi imovine preduzeća zaposlenog ili stranaka u krugu preduzeća. Otkazu ugovora o radu prethodilo je upozorenje tuženog od 18.09.2014. godine, u kome je navedeno da je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu, jer je dana 26.09.2013. godine od stranke – BB uzeo novac u iznosu od 17.000,00 dinara, što nije bilo u opisu njegovog radnog mesta, kako bi za njen račun uplatio dug prema tuženom, pri čemu tužilac nije uplatio taj novac na račun tuženog, već je isti zadržao za sebe, a stranci dao falsifikovane uplatnice.
Ocenjujući istinitost činjenica navedenih u osporenom rešenju na osnovu kojih je tužiocu otkazan ugovor o radu, sudovi su zaključili da tuženi u ovom postupku nije dokazao da je tužilac učinio povredu radne obaveze iz člana 16. stav 1. tačka 24. ugovora o radu koja se odnosi na proneveru ili krađu imovine preduzeća zaposlenog ili stranaka u krugu preduzeća, odnosno da je tužilac učinio ono što mu je stavljeno na teret. Iz tih razloga je pobijanom presudom usvojen tužbeni zahtev i osporeno rešenje je poništeno kao nezakonito uz obavezu tuženog da tužioca vrati na rad.
Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.
Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 32/13), koji je važio u spornom periodu, propisano je da poslodavac zaposlenom može da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.
Saglasno navedenoj zakonskoj odredbi, poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom ako zaposleni učini povredu radne obaveze, pri čemu je teret dokazivanja postojanja činjenica koje formiraju otkazni razlog na strani poslodavca. U konkretnom slučaju, tuženi nije dokazao da je tužilac izvršio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret i to pronevera ili krađa imovine preduzeća, zaposlenog ili stranaka u krugu preduzeća, predviđene odredbom člana 16. stav 1. tačka 2. ugovora o radu. Osim toga, pravilan je zaključak prvostepenog suda i da je nastupila zastarelost povrede radne obaveze koja je tužiocu stavljena na teret u smislu člana 184. stav 1. navedenog zakona, s obzirom da je od dana eventualno učinjene povrede 26.09.2013. godine pa do dana donošenja rešenja o otkazu 26.09.2014. godine, protekao i subjektivni i objektivni rok u kome poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom po ovom osnovu. Suprotno navodima revizije, pravilno su primenjene odredbe Zakona o radu koji je važio u vreme događaja koji je tužiocu stavljen na teret kao povreda radne obaveze, a ni primenom izmenjenih odredbi Zakona o radu, na koje se ukazuje u reviziji, a koji predviđa duži subjektivni rok za davanje otkaza ugovora o radu, koji u konkretnom slučaju ne bi bio povoljniji za tuženog u pogledu rokova zastarelosti.
Iz napred navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Jasminka Stanojević, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
