Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a ukazivanje na povredu iz tačke 12. ove zakonske odredbe, nije revizijski razlog iz člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i obavljala je poslove radnog mesta ... . Regionalni menadžer tužene je dana 03.12.2013. godine pozvao tužilju i na laptopu joj pustio snimak iz koga se vidi da je za kupljeni hleb koleginici izdala fiskalni račun, ali tog trenutka nije uzela novac. Nakon prikazivanja snimka, menadžer je tužilji kazao da napiše izjavu, a nakon toga dao joj je već pripremljen sporazum o prestanku radnog odnosa da potpiše. Tom prilikom sporazum je potpisala samo tužilja, a od strane tuženog sporazum je naknadno potpisan, jer menadžer nije imao ovlašćenje da to učini, već je bio samo posrednik. Tužilji je tada saopšteno da više ne dolazi na posao, upozorena je na sve posledice potpisanog sporazuma, kao i to da je grubo prekršila disciplinu i da je za nju bolje da sporazum potpiše, a ne da dobije otkaz iz tog razloga. Tužilja je naknadno u prostorije tuženog došla sa svojom sestrom i zahtevala da joj se vrati primerak sporazuma koje je potpisala ili da potpiše rešenje gde bi bila proglašena tehnološkim viškom, s obzirom da je u samom sporazumu naznačeno da je obaveštena da po prestanku radnog odnosa neće imati pravo na novačnu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Tužilji nije vraćen sporazum.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, poništio sporazum o prestanku radnog odnosa i obavezao tuženog da tužilju vrati na rad, zaključujući da joj ponuda za zaključenje sporazuma o prestanku radnog odnosa nije data od strane ovlašćenog lica, kao i da je izjavu o prihvatanju takve ponude povukla pre nego što je sporazum potpisan od strane ovlašćenog lica tuženog, kao poslodavca.

Drugostepeni sud je polazeći od sadržine odredbi člana 175. i 177. Zakona o radu ocenio da je tužilji po sporazumu sa poslodavcem prestao radni odnos u svemu u skladu sa navedenim odredbama zakona, jer je sporazum zaključen u pisanoj formi i potpisan od strane tužilje i tuženog, pri čemu nije bilo mana volje u smislu člana 61. stav 1. Zakona o obligacionih odnosa, iz kojih razloga je preinačio prvostepenu presudu odbijanjem tužbenog zahteva.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava su osnovani.

Naime, jedan od razloga za prestanak radnog odnosa zaposlenog iz člana 175. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09) je i sporazum između zaposlenog i poslodavca, koji saglasno članu 177. istog zakona mora izražavati saglasnost volje ugovornih strana. S obzirom da se radi o dvostrano pravnom poslu ili ugovoru, za ocenu njegove punovažnosti, moraju se imati u vidu i odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na nastanak obaveza, odnosno zaključenje ugovora (druga Glava). U smislu navedenog, ugovor je zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora (član 26.); ugovor je zaključen onog časa kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu (član 21. stav 1.); ponuda je predlog za zaključenje ugovora učinjen određenom licu koji sadrži sve bitne sastojke ugovora tako da bi se njegovim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor (član 32. stav 1.); ponudilac je vezan ponudom, a ponuda se može opozvati samo ako je ponuđeni primio opoziv pre prijema ponude ili istovremeno sa njom (član 36.); ponuda ugovora za čije zaključenje zakon zahteva posebnu formu obavezuje ponudioca samo ako je učinjeno u toj formi, što važi i za prihvatanje ponude (član 38.); i ponuda je prihvaćena kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu (član 39.).

Polazeći od sadržine navedenih odredbi zakona u kontekstu utvrđenih činjenica, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije došlo do zaključenja ugovora, odnosno sporazuma o prestanku radnog odnosa tužilje, jer ponuda za zaključenje te vrste ugovora nije učinjena od strane ovlašćenog lica, niti je od strane tog lica bila potpisana pre nego što je tužilja dala izjavu da se saglašava sa takvom ponudom. Osim toga, tužilja je pre potpisivanja sporazuma od strane ovlašćenog lica tuženog, opozvala svoju izjavu kojom se saglasila da joj radni odnos prestane po tom osnovu, odnosno iz tog razloga.

S obzirom da sporazum o prestanku radnog odnosa nije zaključen na način i u postupku kako je to propisano zakonom, isti ne proizvodi pravno dejstvo, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud. To su bili razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud, primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci ove presude.

Iako je revizija tužilje uvažena, nisu joj dosuđeni troškovi revizijskog postupka, jer ih nije tražila i opredelila na način kako je to propisano odredbom člana 163. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić