U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Katarine Manojlović Andrić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vitomir Žunić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ ..., sa sedištem u ..., koga zastupa Đorđe Simić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1772/16 od 14.09.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 20.04.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1772/16 od 14.09.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 967/14 od 24.03.2016. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba tužilje u delu tužbenog zahteva kojim je zahtevala da se tuženi obaveže da joj isplati pripadajuće poreze na utvrđeni iznos naknade štete umesto vraćanja na rad i na utvrđeni iznos naknade štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja. Stavom trećim izreke, poništeno je rešenje tuženog broj 409 od 17.08.2011. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu od 01.06.2007. godine, kao i aneksi predmetnog ugovora. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete umesto vraćanja na rad isplati četiri zarade u ukupnom izosu od 328.552,64 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 17.08.2011. godine, pa do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete umesto vraćanja na rad, preko dosuđenog iznosa od 328.552,64 dinara, do traženog iznosa od 1.478.486,88 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 17.08.2011. godine pa do isplate, kao i u delu u kojem je tražila da joj prilikom uplate navedenog iznosa tuženi uplati sve pripadajuće doprinose kod nadležnih fondova za taj iznos. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koje pripadaju po zakonu za period od 17.08.2011. godine do 30.09.2015. godine isplati ukupan iznos od 4.589.470,00 dinara uvećan za pripadajuću zakonsku zateznu kamatu na svaku mesečnu razliku i to na svaki iznos bliže naveden u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate, te da prilikom uplate navedenih iznosa tužilji uplati sve pripadajuće doprinose kod nadležnih fondova na taj iznos. Stavom sedim izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 703.189,78 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja prvostepene presude, pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1772/16 od 14.09.2016. godine, odbijene su žalbe stranaka i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 967/14 od 24.03.2016. godine u usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revidenta na bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom je neosnovano, jer se ne radi o tim povredama, obzirom da se na te povrede revident pozivao i u žalbi, te je drugostepeni sud za neprihvatanje žalbenih navoda dao jasne razloge. Neosnovano je i ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava, a osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja u reviziji nije dozvoljeno saglasno odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je na osnovu ugovora o radu od 01.06.2007. godine zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, na poslovima …. Odredbom člana 1. ovog ugovora propisano je da će zaposlena obavljati poslove u poslovnim prostorijama tuženog u ... (...), i uz to će obrađivati tržište na području Srbije, a prema odredbi člana 4. ugovora, zarada za navedene poslove se utvrđuje u iznosu od 1.000 evra neto u dinarskoj protivvrednosti izračunatoj po prodajnom kursu Rajfajzen banke na dan obračuna. Dana 10.08.2009. godine tužilja i tuženi su zaključili aneks ugovora o radu kojim je promenjen iznos zarade tužilje, tako što je isti umesto 1.000 evra određen na 900 evra i to počev od 01.08.2009. godine. Dana 08.07.2011. godine direktor tuženog je doneo odluku broj 400 na osnovu koje je ukinut tzv. organizacioni deo u ..., ulica ... broj ..., koji je bio predviđen članom 9. Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 15.03.2008. godine, a koja odluka je stupila na snagu sa danom njenog donošenja. Tuženi je tužilji uputio ponudu radi zaključenja aneksa ugovora o radu koji će važiti počev od 01.08.2011. godine, a po kome će biti premeštena na posao … sa sedištem u ..., a tužilja je dana 27.07.2011. godine, putem punomoćnika, tuženom dala odgovor na predmetnu ponudu u kome je navela da s`obzirom da joj je ponuđen premeštaj na drugo mesto rada u sedište poslodavca u ..., čija je udaljenost veća od 50km, da ne daje svoj pristanak na premeštaj u drugo mesto rada, odnosno ne prihvata ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu. Tuženi je dana 17.08.2011. godine pod brojem 409 na osnovu odredbe člana 179. stav 1. tačka 7. i člana 192. Zakona o radu, doneo rešenje kojim je tužilji otkazao ugovor o radu od 01.06.2007. godine, kao i aneksi predmetnog ugovora o radu sa prestankom radnog odnosa danom dostavljanja rešenja tužilji. U obrazloženju navedenog rešenja je, između ostalog, navedeno da je iz ekonomskih razloga i usled organizacionih promena došlo do ukidanja organizacionog dela tuženog u ..., te da je zbog toga tužilji tuženi obezbedio obavljanje istih poslova komercijaliste u ..., da zbog toga tužilja ne može biti proglašena tzv. tehnološkim viškom jer za njenim radom u ... postoji potreba, tek kako je ista odbila da nastavi sa radom kod tuženog, to je doneto predmetno rešenje. Tuženi je dana 19.08.2011. godine odjavio tužilju sa obaveznog socijalnog osiguranja, a kao osnov za prestanak osiguranja naveden je otkaz ugovora o radu - nepoštovanje radne discipline. Nakon što je dobila otkaz od strane tuženog, tužilja se nalazila na evidenciji nezaposlenih lica kod Nacionalne službe za zapošljavanje i nije dobijala nikakvu naknadu, sve do 01.08.2013. godine kada je zasnovala radni odnos u firmi „VV“ .... Rešenje o otkazu ugovora o radu tužilje doneto je na osnovu člana 179. stav 1. tačka 7. i člana 192. Zakona o radu Republike Srbije, dok je u obrazloženju istog navedeno da tuženi otkazuje tužilji ugovor o radu zbog toga što je iz ekonomskih razloga i organizacionih promena došlo do ukidanja organizacionog dela poslodavca u ..., da je poslodavac zbog toga obezbedio zaposlenoj obavljanje istih poslova … i to njenog zanimanja i struke u ..., zbog čega ne može biti proglašena tzv. tehnološkim viškom, te kako je ista odbila da nastavi sa radom kod poslodavca pod predloženim uslovima, da je doneto navedeno rešenje.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužilje za poništaj rešenja tuženog od 17.08.2011. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu od 01.06.2007. godine, kao i aneksi predmetnog ugovora, kao i usvojen zahtev tužilje za naknadu štete umesto vraćanja na rad u visini četiri zarade, kao i zahtev tužilje za naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja joj pripadaju po zakonu za period od 17.08.2011. godine do 30.09.2015. godine.

Pravilan je stav nižestepenih sudova da je tužilji ponuđeno zaključenje aneksa ugovora o radu, odnosno izmena ugovorenih uslova rada radi premeštaja u drugo mesto rada kod istog poslodavca, što predstavlja legalno ovlašćenje svakog poslodavca u smislu odredbe člana 171. stav 1. tačka 2. Zakona o radu. Međutim, kako ovo pravo poslodavca mora biti u skladu sa odredbom člana 173. Zakona o radu, a tuženi je predmetnu ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu tužilju uputio nakon što je došlo do organizacionih promena, odnosno ukidanja organizacionog dela tuženog u kojem je tužilja bila zaposlena, a koji se nalazi u ... i istovremeno joj ponudio premeštaj na drugi odgovarajući posao, ali u drugo mesto rada - u ..., te kako je udaljenost između ... i ... veća od 50km, to je za ovakav premeštaj bio potreban njen pristanak. Kako je pristanak tužilje u konkretnom slučaju izostao, stoga je tužilja opravdano odbila ponudu za zaključenje predmetnog aneksa ugovora o radu, odnosno ponudu za premeštaj na istovrsne poslove … u drugo mesto rada kod tuženog iz kojih razloga ovakvo njeno ponašanje nije moglo biti sankcionisano otkazom ugovora o radu primenom člana 179. stav 1. tačka 7. Zakona o radu, što pobijano rešenje tuženog čini nezakonitim. Kako je rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji nezakonito, to je osnovan zahtev tužilje za naknadu štete saglasno članu 191. stav 1. Zakona o radu, zbog čega su pravilno nižestepeni sudovi dosudili tužilji naknadu štete u vidu izgubljene zarade i to u visini od četiri zarade u iznosu od 328.552,64 dinara, s`obzirom na utvrđenu visinu mesečne zarade, kao i naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja za period od 17.08.2011. godine do 30.09.2015. godine, a sve prema nalazu veštaka na koji u obračunskom smislu nije bilo primedbi.

Odredbom člana 191. Zakona o radu, između ostalog, je propisano da ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenom u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice. Pravo zaposlenog da umesto vraćanja na rad zahteva paušalnu naknadu štete od najviše 18 zarada koje bi ostvario da radi, može se realizivati pod uslovom da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, da zaposleni ne zahteva da se vrati na rad i da zahtev podnese do okončanja glavne rasprave pred sudom. Kada je reč o supstituciji umesto reintegracije, kao u konkretnom slučaju, radi se o paušalnoj, a ne o integralnoj naknadi štete, koja se određuje najviše do 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, srazmerno vremenu koje je zaposleni proveo u radnom odnosu, srazmerno godinama života zaposlenog i srazmerno broju izdržavanih članova porodice. Pri tom, supstituciona naknada štete se odnosi samo na reintegraciju, a ne i na naknadu štete zbog izostale zarade, zbog čega zaposleni ima pravo i na tu naknadu i u slučaju kada ne zahteva reintegraciju, jer se ne radi o akcesornim pravima.

Imajući u vidu izneto, neosnovano se navodima revidenta ukazuje da su pogrešno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužilji dosudili i naknadu štete zbog izostale zarade i isplatu paušalne naknade zbog prestanka radnog odnosa.

Neosnovano se navodima revidenta ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, odnosno da je prilikom odlučivanja o naknadi štete bilo potrebno da se odredi datum - dan prestanka radnog odnosa, ali je našao da nisu osnovani, obzirom da tužilja pravnosnažnošću odluke o delu zahteva za otkaz ugovora o radu stiče pravo na vraćanje na rad, odnosno na naknadu štete kao supstituciju ukoliko ne želi da se vrati na rad. Upravo kako tužilja nije tražila vraćanje na rad, to ista sve do donošenja sudske odluke o delu zahteva za naknadu štete trpi štetu u vidu izgubljene zarade i drugih pripadajućih primanja iz radnog odnosa usled nezakonitog postupanja poslodavca, te ista ima pravo na naknadu te štete. Neosnovano se navodima revizije ukazuje da se prvostepenom presudom tužilji dosuđeni iznosi koji premašuju iznos od 70.000 evra, obzirom da tuženi u toku postupka nije imao primedbe na nalaz i mišljenje sudskog veštaka, odnosno da nalaz veštaka u obračunskom smislu nije bio osporen.

Kako je rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji nezakonito, to su osnovani zahtevi tužilje za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, kao i za naknadu štete umesto vraćanja na rad, zbog čega je materijalno pravo pravilno primenjeno, te revizijski navodi u tom delu neosnovani.

Ostalim navodima revizije, pobija se utvrđeno činjenično stanje a revizija iz tog razloga ne može se izjaviti u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić