U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Katarine Manojlović Andrić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Božidar Dingarac, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ ..., čiji je punomoćnik Slobodan Stojanović, advokat iz ..., radi utvrđenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 884/2016 od 14.10.2016. godine, u sednici veća održanoj 02.11.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog „BB“ ..., izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 884/2016 od 14.10.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 711/14 od 09.12.2015. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je utvrđeno postojanje radnog odnosa na neodređeno vreme počev od 30.05.2013. godine pa nadalje, a rešenje o prestanku radnog odnosa br. ... od 31.01.2014. godine tuženog, poništeno je kao nezakonito. Stavom drugim izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 360.744,72 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 08.04.2014. godine, pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke je tužilac oslobođen obaveze plaćanja troškova sudske takse na tužbu i odluku, a stavom četvrtim izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 36.000,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 884/2016 od 14.10.2016. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu, a stavom drugim izreke je odbio zahteve parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Tuženi je protiv drugostepene presude blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na način propisan odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tuženog.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod poslodavca „VV“ u periodu od 01.04.2008. godine do aprila 2012. godine, a usled otvaranja stečajnog postupka nad ovim poslodavcem, tužiocu je rešenjem od 22.05.2012. godine prestao radni odnos. Tuženi je od firme „VV“ iznajmio tri objekta i preuzeo je sve zaposlene koji su u tim objektima radili, među kojima je bio i tužilac. Tužilac je sa tuženim zaključio Ugovor o radu br. ... od 01.05.2012. godine kojim je zasnovao radni odnos na određeno vreme zaključno sa 31.10.2012. godine, a zbog povećanog obima posla na radnom mestu konobara, i nakon tog ugovora, parnične stranke su zaključile sukcesivno još pet ugovora o radu. Poslednji ugovor je zaključen 01.01.2014. godine, takođe radi obavljanja poslova konobara zbog povećanog obima posla za period do 31.01.2014. godine, kada je rešenjem tuženog br. ... tužiocu prestao radni odnos zbog isteka ugovora o radu na određeno vreme.

Imajući u vidu tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca i utvrdili postojanje radnog odnosa na neodređeno vreme za traženi period.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci, dok je stavom 4. istog člana propisano da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zanovan radni odnos.

Saglasno navedenom, uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme postoje ako su poslodavac i zaposleni imali zaključen ugovor o radu na određeno vreme čije je ukupno trajanje duže od 12 meseci na istovrsnim poslovima, ili ako zaposleni radi duže od pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos na određeno vreme.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepen sudovi utvrdili da je u konkretnom slučaju radni odnos tužioca prerastao u radni odnos na neodređeno vreme saglasno citiranoj zakonskoj odredbi, jer je tužilac kod tuženog bio na radu u radnom odnosu na određeno vreme u periodu od 01.05.2012. godine, na osnovu šest sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, sve do 31.01.2014. godine. Kako je tužilac radio kod tuženog počev od 01.05.2012. godine, rok od 12 meseci je istekao 01.05.2013. godine. Tužilac je po proteku tog roka nastavio da radi kod tuženog na istim poslovima duže od pet radnih dana, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme počev od 30.05.2013. godine, kako je to tužbom opredeljeno.

Tužiocu je nezakonito prestao radni odnos rešenjem od 31.01.2014. godine, pa je nižestepeni sud pravilno obavezao tuženog da mu naknadi štetu na ime neisplaćenih zarada prema ugovorom utvrđenoj zaradi.

Kako se navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost osporene odluke, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić