Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2615/16 od 07.12.2016. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 766/14 od 09.06.2016. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev za isplatu 120.000,00 dinara po osnovu naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah i obvezan tuženi da tužiocu isplati još 3.000,00 dinara po osnovu naknade troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke, u ostalom odbijene su žalbe i potvrđena u usvajajućem delu prvostepena presuda.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu - dela kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Predložio je da se o reviziji odlučuje i na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zato što postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno u interesu ravnopravnosti građana, kao i potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Odredbom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14) propisano je da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Zbog toga, u konkretnom slučaju, nema mesta odlučivanju o reviziji tužioca kao o posebnoj reviziji, u smislu člana 404. stav 1. navedenog zakona.

Ispitujući pravilnost drugostepene presude u pobijanom delu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Tužiočevom revizijom se ne ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se taj vanredni pravni lek može izjaviti, u smislu člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je 16.06.2011. godine doneo rešenje kojim je otkazao tužiočev ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, i istog dana mu isplatio otpremninu u iznosu od 902.446,75 dinara. U vreme kada mu je dat otkaz ugovora o radu tužilac je doživeo primarni strah jačine 7-8 stepeni (na skali od 0-10), u trajanju od tri sata, a u narednih šest meseci trpeo je strah srednje-jakog intenziteta. To je bio strah biološke prirode za sopstvenu egzistenciju i egzistenciju svoje porodice. Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1257/11 od 24.05.2013. godine, koja je postala pravnosnažna 15.04.2014. godine, poništeno je označeno rešenje o otkazu ugovora o radu i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad. Ova presuda je izvršena i tužilac je vraćen na rad 13.05.2014. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o tužiočevom zahtevu za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha, i u tom delu odbio tužbeni zahtev.

Prema članu 191. Zakona o radu, ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom se utvrđuje da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, odlučiće da se zaposleni vrati na rad ako on to zahteva. Pored vraćanja na rad, u smislu iste odredbe, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovorom o radu, kao i da uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, s`tim što se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada nakon prestanka radnog odnosa. Navedena odredba ne propisuje obavezu poslodavca da zaposlenom, za slučaj nezakonitog prestanka radnog odnosa nadoknadi i nematerijalnu štetu, iako se takvom odlukom zaposlenom može naneti i psihički bol, naročito ukoliko su mu povređeni ugled, čast ili prava ličnosti.

Strah je odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđen kao pravno priznati vid nematerijalne štete. Međutim, iz formulacije navedene zakonske odredbe proizilazi da se pravična novčana naknada ne može dosuditi za svaki strah, već samo onaj koji je bio intenzivan i dužeg trajanja, a poremećaj izazvan njime trajnije prirode.

U konkretnom slučaju, tužilac je zbog prestanka radnog odnosa trpeo strah biološke prirode za svoju i egzistenciju svoje porodice. Takav strah je uobičajena posledica prestanka radnog odnosa, i po pravilu ga doživljava svaki zaposleni koji se nađe u istoj situaciji kao i tužilac. Utvrđeni intenzitet i dužina trajanja straha koji je tužilac trpeo - jak primarni strah u trajanju od tri sata i srednje-jaki intenzitet straha u narednih šest meseci, koji nije izazvao poremećaj trajnije prirode, ne predstavlja negativnu posledicu koja u domenu naknade neimovinske štete opravdava zadovoljenje u vidu određenog novčanog iznosa.

Iz tih razloga, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri odlučivanju o zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić