U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vojislav Stanarčić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde RS, Osnovni sud u Kragujevcu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Kragujevcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2719/14 od 20.05.2015. godine, u sednici održanoj 29.03.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2719/14 od 20.05.2015. godine u stavu II izreke, tako što se odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P 274/13 od 29.11.2013. godine u stavu 4. izreke u delu kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti isplati 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.11.2013. godine do isplate.

U ostalom delu revizija tužioca se ODBIJA kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P 274/13 od 29.11.2013. godine, stavom 1. izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je tužena obavezana da mu na ime naknade materijalne štete zbog neisplaćene zarade za period od 01.01.2010. do 18.09.2012. godine, isplati iznos od 1.495.362,21 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na 1.246.398,97 dinara, počev od 08.11.2012. godine do isplate. Stavom 2. izreke, odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca da se obavežu tuženi da mu pored dosuđenog iznosa naknade materijalne štete isplati još i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 248.963,24 dinara počev od 08.11.2012. godine do isplate. Stavom 3. izreke, tužena je obavezana da nadležnim fondovima uplati za tužioca za pripadajuće doprinose za zaradu za isti period iz stava 1. izreke. Stavom 4. izreke, je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je tužena obavezana da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.11.2013. godine do isplate. Stavom 5. izreke odbijen je deo tužbenog zahteva za isplatu naknade nematerijalne štete za iznos od još 1.000.000,00 dinara preko dosuđenog iznosa. Stavom 6. izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena na ime neisplaćene naknade troškova prevoza isplati iznos od 69.769,22 dinara i naknadu za korišćenje godišnjeg odmora za 2010, 2011. i 2012. godinu u iznosu od 376.787,51 dinara, sve sa zakonskom kamatom od 08.11.2012. godine do isplate. Stavom 7. izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 148.722,03 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2719/14 od 20.05.2015. godine, stavom I izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i navedena prvostepena presuda je potvrđena u stavu 1. izreke. Stavom II izreke, ista prvostepena presuda je preinačena u stavovima 4. i 7. izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti isplati iznos od 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.11.2013. godine do isplate. Istim je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati 98.620,00 dinara.

Tužilac je blagovremeno izjavio reviziju protiv drugostepene presude i to u stavu II izreke u delu kojim je preinačen stav 1. izreke prvostepene presude (kojim je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete) zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. ZPP.

Baveći se ocenom dozvoljenosti revizije, Vrhovni kasacioni sud je našao da nema razloga da o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP jer je u konkretnom slučaju revizija dozvoljena zbog načina odlučivanja, na osnovu noveliranog člana 403. stav 2. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...55/14).

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kascioni sud je našao da je revizija delimično osnovana zbog pogrešno primenjenog materijalnog prava. Donošenjem pobijane odluke nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je obavljao funkciju sudije Opštinskog suda u Kragujevcu do odluke Visokog saveta sudstva od 25.12.2009. godine kada mu je prestala sudijska funkcija sa 31.12.2009. godine. Odlukom Visokog saveta sudstva od 08.12.2011. godine, je odbijen njegov prigovor izjavljen protiv prethodne odluke istog organa. Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije U 364/2011 od 18.07.2012. godine, usvojena je žalba tužioca i poništene su navedene odluke Visokog saveta sudstva, pa je naloženo Visokom savetu sudstva da u roku od 60 dana izvrši izbor tužioca, što je ovaj i učinio svojom odlukom od 18.09.2012. godine kada je tužilac izabran za sudiju Osnovnog suda u Kragujevcu. Saslušan kao parnična stranka tužilac je izjavio da je nakon donošenja odluke Visokog saveta sudstva kojom mu je prestala sudijska dužnost pa sve do ponovnog izbora, trpeo duševne bolove zbog povrede časti i ugleda koji su nastali usled pogrešne ocene rezultata njegovog rada, naročito iz razloga što je preko sredstava javnog informisanja, stvarano uverenje da neizabrane sudije nisu bez razloga ostale neizabrane, a da su eventualne greške sporadične.

Odlučujući o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete prvostepeni sud je našao da tužiocu pripada pravo na traženu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000,00 dinara jer je Visoki savet sudstva kao organ tužene u postupku izbora tužioca za sudiju, postupao nepravilno i nezakonito, zbog čega je odgovoran za nastalu štetu na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i da je zato u obavezi da mu isplati odgovarajuću naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, u visini odmerenoj na osnovu člana 200. ZOO.

Odlučujući o žalbi tužene drugostepeni sud je izrazio stanovište da tužilac nema pravo na naknadu nematerijalne štete, sa argumentacijom da je odluku o neizboru tužioca doneo nadležni organ u vršenju svoje nadležnosti iz člana 13. Zakona o Visokom sudstvu, da je u tom postupku vršena stručna i vrednosna procena prijavljenih kandidata na osnovu Odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudije, zbog čega po stanovištu toga suda nema nezakonitog postupanja organa tužene u smislu člana 172. ZOO, posebno što takvo postupanje nije imalo za cilj povredu časti i ugleda neizabranog sudije.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da donošenje nezakonite odluke o neizboru sudija sama po sebi ne predstavlja uzrok čija je posledica povreda časti, ugleda i dostojanstva ličnosti, a time i nanošenja tih vidova nematerijalne štete. Zbog toga je nužno da se u svakom konkretnom slučaju ceni da li su ispunjeni uslovi za postojanje štete i da li postoji osnov za njenu naknadu. Odlučujući o izboru sudija Visoki savet sudstva je odlučivao o pravima i obavezama sudija, čime se stavio u posebnu vrstu suda (o čemu se izjasnio Evropski sud za ljudska prava u tumačenju člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda), pa se i na njega primenjuju pravila pravičnog suđenja. Visoki savet sudstva koji je po zakonu organ u čijoj nadležnosti je bilo da ceni ispunjenost uslova u odnosu na tužioca, kada je ocenio da on ne ispunjava uslove za izbor. Međutim, tužilac je zajedno sa ostalim sudijama podneo žalbu Ustavnom sudu koji je utvrdio da je u postupku odlučivanja o izboru sudija, pa i tužioca, došlo do povrede njegovog prava na pravično suđenje. Pravo na pravično suđenje garantovano je članom 32. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustav Srbije je pravo na pravično suđenje svrstao u ljudska i manjinska prava i slobode uz njihovu neposrednu primenu na osnovu člana 18. stav 1. Zbog toga se pravo na pravično suđenje svrstava u prava ličnosti.

Ustavni sud je u svojoj odluci naveo brojne propuste Visokog saveta sudstva pri odlučivanju, zbog čega je utvrdio povredu prava na pravično suđenje tužiocu pa i ostalim sudijama koji nisu izabrani u postupku opšteg izbora sudija u 2009. godini. To su razlozi zbog kojih po oceni ovog suda tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti.

Iako tužilac nije izričito naveo da mu je povređeno to pravo, on po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ima pravo na naknadu za povredu ovog prava jer čast i ugled spadaju u pojam prava ličnosti, u koje pored časti i ugleda kao elemenata prava ličnosti, spadaju i sva druga prava iz člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Povreda prava na pravično suđenje u ovom konkretnom slučaju je otklonjen odlukom Ustavnog suda i potom novom odlukom Visokog saveta sudstva o izboru tužioca za sudiju, ali okolnosti konkretnog slučaja su takve da tužiocu i po oceni ovoga suda pripada novčana naknada za pretrpljenu štetu zbog povrede prava ličnosti u iznosu od 100.000,00 dinara, odmerena u skladu sa članom 200. ZOO.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

U ostalom delu revizija tužioca nije osnovana jer u konkretnom slučaju nije utvrđeno da je u obrazloženoj odluci kao i u istupima predstavnika Visokog saveta sudstva bilo omalovažavanja ili nepoštovanja ličnosti tužioca kao sudije, niti da je ime tužioca pomenuto u bilo kom kontekstu. U postupku nije utvrđeno ni da je postojala namera da se tužiocu nanese šteta, a on je iskoristio pravne lekove koji su mu stajali na raspolaganju, pa je Odlukom Visokog saveta sudstva od 18.09.2012. godine izabran za sudiju, čime mu je uz dosuđivanje naknade kao u izreci ove presude, uspostavljena narušena psihička ravnoteža. Zbog toga je revizija tužioca kojom se napada odluka u preostalom delu, odbijena kao neosnovana.

Na osnovu izloženih razloga, odlučeno je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, kao u stavu drugom izreke ove presude.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić