U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je Odlukom Skupštine osnivača tužene na sednici održanoj 08.12.2011. godine imenovana za zamenika direktora tužene na određeno vreme – do marta meseca 2013. godine. Direktorka tužene je 23.12.2011. godine na osnovu ovlašćenja Skupštine, u ime društva, zaključila ugovor o radu sa tužiljom radi obavljanja poslova zamenika direktora na određeno vreme. Tužilja je 30.07.2012. godine dala pisani otkaz na poslovima zamenika direktora koji je zaveden kod tužene pod br. ..., navodeći da zbog neprilagođavanja uslovima rada ne može da ostane na poslovima zamenika direktora tužene. Tužena je 31.07.2012. godine donela rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji br. ..., u kojem je navedeno da radni odnos zaposlenoj prestaje sa 31.07.2012. godine. Dana 02.08.2012. godine pod br. ... zaveden je zahtev tužilje upućen predsedniku osnivača tužene da povlači svoj otkaz, navodeći da je odluku donela ishitreno. Na sednici održanoj 05.12.2012. godine Skupština tužene je donela odluku kojom je potvrđeno rešenje direktora o otkazu ugovora o radu br. ... od 31.07.2012. godine i naloženo je brisanje tužilje, kao zamenika direktora, iz Agencije za privredne registre. Tužilji je pokušano da se uruči rešenje o otkazu ugovora o radu 02.08.2012. godine prilikom sastanka kod tužene (što je tužilja odbila) i putem dostave, a tuženi nije sačinio službenu belešku o isticanju rešenja na oglasnu tablu tako da se nije mogao utvrditi datum isticanja rešenja, a tužilja ga je na oglasnoj tabli videla 03.08.2012. godine. Rešenje o otkazu ugovora o radu potpisala je direktorka tužene koja se u tom trenutku nalazila na porodiljskom odsustvu i nije imala posebno ovlašćenje Skupštine za potpisivanje navedenog rešenja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je apsolutno ništavo rešenje o otkazu ugovora o radu tuženog, dajući za svoju odluku jasne i dovoljne razloge koje kao pravilne prihvata i ovaj sud.

Prema odredbi člana 178. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05...54/09), zaposleni ima pravo da poslodavcu otkaže ugovor o radu.

Naime, izjava o prestanku radnog odnosa je jednostrana izjava volje koja proizvodi pravno dejstvo od dana dostavljanja poslodavcu. Kod utvrđenog da je tužilja pisanom izjavom otkazala ugovor o radu to je tužilji, momentom dostavljanja otkaznog akta tuženoj kao poslodavcu, prestao radni odnos po samom zakonu, a naknadno povlačenje date izjave ne može proizvesti pravno dejstvo bez pristanka poslodavca. Stoga, samo rešenje o otkazu ugovora o radu na osnovu pismenog otkaza zaposlenog je deklarativnog, a ne konstitutivnog karaktera, iz kojih razloga, suprotno navodima revizije tužilje kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, rešenje kojim joj je otkazan ugovor o radu ne predstavlja pravni osnov za prestanak radnog odnosa, jer je tim rešenjem samo konstatovan prestanak radnog odnosa njenom voljom, kao zaposlenog lica. Osim toga, tužilja tokom postupka nije dokazala da je njena izjava o otkazu iznuđena prinudom, odnosno da je data u zabludi ili usled prevare, iz kojih razloga je, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, rezultat slobodne i samostalno izražene volje, a eventualna ishitrenost odluke ne može predstavljati izvinjavajući razlog za datu izjavu o otkazu koja predstavlja osnov prestanka radnog odnosa. Suprotno navodima revizije, tužilja nije bila direktor tužene (koga saglasno članu 27. Statuta društva imenuje i razrešava Skupština društva) već je zaključenim ugovorom o radu zasnovala radni odnos radi obavljanja poslova zamenika direktora iz kojih razloga je direktor društva (koji saglasno članu 38. Statuta odlučuje o zasnivanju radnog odnosa i pojedinačnim pravima zaposlenih lica) koji je sa tužiljom zaključio ugovor o radu bio ovlašćen za donošenje odluke o prestanku njenog radnog odnosa, a koje ovlašćenje direktora u pravnom licu upravo proizilazi iz odredbe člana 192. Zakona o radu.

Kako se ni ostalim navodima revizije tužilje ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu stava 2. istog člana, jer se na taj način ne bi postiglo novo tumačenje prava.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić