Уставне и законске одредбе

Уставом Републике Србије, у делу о људским и мањинским правима, прокламовано је да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су том повредом настале. Поред тога, прокламовано је и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Тиме је без посебног наглашавања одређен минимум судске заштите и двостепеност у одлучивању.
Устав Републике Србије се није посебно бавио надлежношћу и саставом судова. Оснивање, организацију, надлежност, уређење и састав судова, Устав Републике Србије препустио је да се уреде законом.

Надлежност судова, углавном стварна надлежност, уређена је првенствено Законом о уређењу судова, а стварна и месна и процесним законима. Према стварној надлежности направљена је разлика у оквиру судова опште надлежности на основне, више, апелационе и Врховни касациони суд, а у оквиру судова посебне надлежности на привредне и Привредни апелациони, прекршајне и Прекршајни апелациони и Управни суд.
Законом о уређењу судова прописано је да у одређеним врстама правних ствари поступа само одређени суд. Прецизирање суда који поступа и у одређеним врстама правних ствари у којима не поступају други стварно надлежни судови учињено је у Закону о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава.