Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку, применом члана 408. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ број 72/11 и 55/14), па је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ревизијом се не указује на друге повреде поступка због којих се она може изјавити, применом члана 407. став 1. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код ТП на велико и мало „ВВ“ у ... на неодређено време. Код туженог је привремено упућена на рад на основу решења бр. 01-243/1 од 12.06.2006. године и од 01.10.2006. године. Тужиља је са туженим закључила Уговор о раду бр. 26/6 од 02.10.2006. године, а Анексима Уговора о раду више пута јој је продужаван рад код туженог. Тужиља је била непрекидно на боловању од 15.05.2008. године до 22.04.2010. године, а након 23.04.2010. године туженом се обраћала писмено да јој се одобри коришћење годишњег одмора од 23.04.2010. године. Тужени је решењем 1-26/06, без датума, тужиљи отказао Уговор о раду бр. 26/6 од 02.10.2006. године, а радни однос јој је престао 14.08.2010. године, даном пријема овог решења. Побијаним решењем тужиљи су стављене на терет повреде радне дисциплине из члана 179. став 1. тачка 3. Закона о раду, члана 111. став 1. алинеја 2. и 6., члана 112. став 1. алинеја 2., 5. и 13. Правилника о раду туженог, због непоштовања радне дисциплине која се састоји у непоштовању организације рада, услова и правила понашања код послодавца и неиспуњавање обавеза из радног односа, недостављање потврде о привременој спречености за рад у периоду од 23.04.2010. године закључно са 12.07.2010. године. Инспектор рада је донео решење 24.12.2010. године, којим је одложено извршење решења о отказу уговора о раду тужиљи, до правноснажности судске одлуке. Тужени је тужиљи 05.01.2011. године доставио понуду о измени уговорних услова рада као и анекс уговора о раду по коме је тужиља распоређена на послове …, које тужиља није потписала. Пре доношења решења о престанку радног односа, тужиљи је достављено писмено упозорење 12.07.2010. године, о постојању разлога за отказ уговора о раду, а иако тужиља није члан синдиката, затражено је и мишљење синдиката.

Код овако утврђеног чињеничног стања, Врховни касациони суд налази да је правилном применом одредбе члана 179. став 1. тачка 3. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05 и 61/05) одбијен тужбени захтев за поништај решења туженог о отказу уговора о раду тужиљи и враћања на рад, као и у делу накнаде штете у коме је тужба одбачена.

Одредбом члана 179. став. 1. тачка 3. Закона о раду прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то: ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Наиме, поштовање радне дисциплине подразумева обавезу запосленог да савесно и одговорно обавља послове на којима ради и да поштује организацију рада, што подразумева обавезу поштовања радног времена, затим савесно, одговорно и благовремено испуњавање обавеза свог радног места, као и одговарајуће понашање запосленог на раду и у вези са радом, према послодавцу и према осталим запосленима. Последице непоштовања радне дисциплине и несавесног, незаконитог или неблаговременог испуњавања обавеза свог радног места, регулисане су Законом о раду и Уговором о раду, који закључују послодавац и запослени.

Основ за престанак радног односа, у складу са одредбом 179. став 1. тачка 3. Закона о раду, је између осталог и неоправдано изостајање са посла, што подразумева одсуство с посла противно прописима о радним дужностима, уз свест запосленог о недопустивости таквог понашања. Свест запосленог цени се према објективно испољеним вољним елементима и поступцима, који се очекују од савесног радника у нормалном току збивања. То значи да је за законит престанак радног односа неопходно да радник објективно има сазнање да изостајање с посла води престанку радног односа а да својим поступањем испољи вољу за наступање ове последице.

Имајући ово у виду, као и чињеницу да је тужиља изостала са посла у периоду од 23.04.2010. године до 12.07.2010. године, да се након 23.04.2010. године туженом обраћала писмено да јој се одобри коришћење годишњег одмора од 23.04.2010. године, као и да јој одмор није одобрен, то је правилан закључак судова да је тужиља оваквим понашањем, својом кривицом, учинила повреду радне обавезе утврђену уговором о раду, а да је њено понашање такво да не може да настави рад код туженог као послодавца, због чега је и отказ уговора о раду тужиљи законит, у складу са одредбом члана 179. став 1. тачка 3. Закона о раду.

Приликом доношења решења испоштована је и одредба члана 180. став 1. Закона о раду, с обзиром да је доношењу решења претходило писмено упозорење тужиљи о постојању разлога за престанак радног односа, а које је достављено и синдикату ради давања мишљења.

Правилно је одбачена тужба у делу захтева тужиље за исплату новчаних потраживања по основу незаконитог отказа, будући да тужиља није поступила по налогу суда и у остављеном року није уплатила предујам ради извођења доказа економско-финансијског вештачења ради утврђивања висине новчаног потраживања тужиље. Такође, и у случају да је утврђен износ накнаде штете, на име изгубљене зараде за спорни период, без утицаја је на конкретну правну ствар, будући да је отпао основ за такво потраживање при чињеници да је одбијен захтев за поништај решења о отказу уговора о раду.

Наводе у ревизији којима се оспорава утврђено чињенично стање, Врховни касациони суд није ценио, с обзиром да се из ових разлога ревизија не може изјавити (члан 407. став 2. ЗПП).

На основу изнетог, применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић