Поступајући по захтеву предлагача, у смислу члана 8а и 8б Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ бр. 116/08 ... 101/13), Врховни касациони суд је извршио увид у списе Апелационог суда у Београду Гж 4718/13 и утврдио да је M. ДОО из Ш., 04.02.2009. године поднео Општинском суду у Шапцу (сада Основни суд у Шапцу), тужбу којом је тражио да се тужени обавеже да му преда 9.600 килограма јагоде сорте елсанта, на име испуњења своје уговорне обавезе о заједничкој производњи јагода и чврстог воћа, а да се своје обавезе може ослободити исплатом 6.720 евра са каматом од 04.02.2009. године до исплате, као и да му плати 1.920 евра са каматом од 25.05.2005. године на име накнаде штете у извршењу уговорне обавезе, а све у динарској противвредности на дан плаћања. Основни суд у Шапцу је 29.03.2012. године, након спроведеног доказног поступка закључио главну расправу и донео пресуду П 305/2010 (2009), којом је одбијен тужбени захтев у целости, а тужилац обавезан да накнади туженом трошкове парничног постпка од 127.500,00 динара.

Против решења којим је одлучено о трошковима поступка, тужени је изјавио жалбу 02.06.2012. године (препорученом пошиљком), а тужилац је изјавио жалбу против пресуде 05.06.2012. године. Предмет је достављен Апелационом суду у Београду, где је примљен 27.09.2012. године и заведен под бројем Гж 6364/12, а решењем од 03.10.2012. године предмет је враћен првостепеном суду ради допуне поступка – доношењем решења којим ће се одлучити и о захтеву за исплату законске затезне камате на досуђене трошкове парничног поступка. Првостепени суд је поступио по налогу Апелационог суда доношењем допунског решења од 28.11.2012. године и предмет је враћен Апелационом суду у Београду 08.03.2013. године (предмет заведен под новим бројем Гж 1768/13), али је решењем од 13.03.2013. године, предмет поново враћен првостепеном суду ради доставе допунског решења пуномоћнику тужиоца. Након отклањања процесних недостатака, предмет је поново враћен другостепеном суду 02.07.2013. године и заведен под бројем Гж 4718/13. Међутим, одлука о жалби донета је тек 27.01.2016. године, којом је укинута првостепена пресуда и предмет враћен Основном суду у Шапцу на поновно суђење.

Имајући у виду да поступак у наведеној правној ствари није правноснажно окончан, Врховни касациони суд је, анализирајући дужину трајања поступка пред нижестепеним судовима нашао да је захтев за заштиту права на суђење у разумном року основан.

Према одредби члана 32. став 1. Устава Републике Србије, свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљени суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужби против њега.

Према члану 8б Закона о уређењу судова, ако непосредно виши суд утврди да је захтев подносиоца основан, може одредити примерену накнаду за повреду права на суђење у разумном року и одредити рок у коме ће нижи суд окончати поступак у коме је учињена повреда права на суђење у разумном року.

Према члану 8в Закона о уређењу судова на поступак за заштиту права на суђење у разумном року сходно се примењују одредбе Закона о ванпарничном поступку, који у члану 30. став 2. прописује сходну примену Закона о парничном поступку.

Чланом 10. Закона о парничном поступку прописано је да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, да поступак спроведе без одуговлачења, у складу са претходно одређеним временским оквирима за предузимање парничних радњи и са што мање трошкова.

Одлучујући о захтеву предлагача за заштиту права на суђење у разумном року, Врховни касациони суд налази да разумна дужина трајања судског поступка представља релативну категорију, која се процењује у сваком конкретном случају, а на основу околности које се тичу сложености чињеничних и правних питања, понашања подносиоца захтева за заштиту права на суђење у разумном року, поступања суда, природе захтева односно значаја предмета спора за подносиоца захтева. С обзиром на наведене критеријуме, Врховни касациони суд је нашао да у предмету поводом кога се тражи заштита, постоје релативно сложена правна, али не и чињенична питања, да предмет спора јесте од значаја за предлагача у смислу постојања неизвесности у погледу обвезе за исплату траженог – утуженог износа, да је првостепени суд поступао делотворно до заљкучења главне расправе, али да је начинио пропусте који су утицали на дужину поступка тиме што није одлучио о свим захтевима странака (о захтеву тужиоца за исплату затезне камате на трошкове поступка), а потом је пропустио да допунско решење достави пуномоћнику тужиоца пре враћања предмета другостепеном суду. Другостепени суд је наведена решења о враћању предмета првостпеном суду, ради допуне поступка и отклањања процесних недостатака, донео у релативно кратким роковима. Међутим, након отклањања наведених процесних недостатака и поновног пријема предмета у рад (02.07.2013. године), Апелациони суд у Београду није у разумном року донео одлуку о жалби, с обзиром да је о истој одлучио тек решењем од 27.01.2016. године, односно по протеку 2 године 6 месеци и 25 дана. Имајући у виду наведено, Врховни касациони суд налази да је пред Апелационим судом у Београду дошло до поврде права предлагача на суђење у разумном року, што је и утврђено овим решењем. Међутим, с обзиром да је другостепени суд донео одлуку по жалби, али којом је укинута првостепена пресуда, овај суд је у циљу убрзања окончања овог поступка, наложио првостепеном суду - Основном суду у Шапцу, коме је предмет враћен на поновно одлучивање, да предузме неопходне мере и предмет оконча у најкраћем року.

Предлагачу је одређена примерена новчана накнада у висини од 30.000,00 динара, применом члана 8б. Закона о уређењу судова, уз претходну оцену свих околности конкретног случаја, а што уз изречену меру за убрзање поступка представља сатисфакцију за утврђену повреду права. Захтев предлагача за накнаду преко износа од 30.000,00 динара до тражених 299.900,00 динара, одбијен је, јер нема околности која би оправдавала признање накнаде у том износу.

Предлагач је успео у поступку па применом члана 154. став 1. ЗПП, има право и на накнаду трошкова, који су му признати у висини од 6.780,00 динара и то на име судских такси за захтев и одлуку, у висини од по 390,00 динара, у складу са тарифним бројем 4 – ванпарнични поступак, Тарифе судских такси, као и на име трошкова за састав захтева који је сачинио адвокат, применом Тарифног броја 13 и 25 Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката („Службени гласник РС“ бр. 121/12), с обзиром да је предлог за заштиту права на суђење у разумном року акт притужбеног карактера, који није строго формалан због чега му и не припадају трошкови у већем износу.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Весна Поповић, с.р.