Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљене, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је, након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Указујући на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, бранилац окривљене АА у поднетом захтеву истиче да изрека правноснажне пресуде не садржи све битне елементе кривичног дела увреда из члана 170. став 1. КЗ, за које је окривљена правноснажно оглашена кривом, обзиром да у радњама окривљене нема субјективног елемента кривичног дела и то намере омаловажавања приватне тужиље, а која намера, иако није изричито садржана у бићу предметног кривичног дела, улази у њен појам и по ставу браниоца мора бити обухваћена изреком пресуде.

Изнети наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљене се, по оцени Врховног касационог суда, не могу прихватити као основани.

Исти наводи истакнути у жалби браниоца окривљене АА - адвоката Драгана Живковића били су предмет разматрања Вишег суда у Крагујевцу који је у овом кривичном поступку поступао у другом степену по жалби изјављеној против првостепене пресуде Основног суда у Аранђеловцу 8К.249/18 од 22.07.2020. године. Виши суд у Крагујевцу као другостепени је ове наводе оценио неоснованим и о томе на страни 3 став три другостепене пресуде Кж1-313/20 од 20.10.2020. године изнео разлоге, које Врховни касациони суд прихвата као правилне, те у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП на ове разлоге и упућује.

У осталом делу захтева за заштиту законитости, указујући да како ни из једног изведеног доказа (искази сведока, као и писана изјава приватне тужиље), осим исказа сведока ББ, не произилази да је окривљена критичном приликом изговорила инкриминисану реч приватној тужиљи, то је суд требало да применом начела in dubio pro reo реши у корист окривљене и да је ослободи од оптужбе, бранилац окривљене, оспорава и полемише са чињеничним утврђењима у правноснажним одлукама и указује на погрешну оцену доказа, а што није дозвољен разлог за подношење овог ванредног правног лека од стране окривљене, односно њеног браниоца у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП, па Врховни касациони суд ове наводе захтева није ни разматрао.

Са изнетих разлога, налазећи да побијаним пресудама није учињена повреда кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП на коју се неосновано указује захтевом за заштиту законитости браниоца окривљене АА - адвоката Драгана Живковића, то је Врховни касациони суд на основу члана 491. став 1. ЗКП наведени захтев браниоца окривљене одбио као неоснован.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Председник већа-судија

Снежана Лазин, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Невенка Важић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић