Пресудом Апелационог суда у Београду Гж2 481/19 од 12.09.2019. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П2 618/16 од 09.05.2019. године у петом и седмом ставу изреке. Ставом другим изреке, одбачена је ка недозвољена жалба тужиље изјављена против четвртог става изреке пресуде Првог основног суда у Београду П2 618/16 од 09.05.2019. године. Ставом трећим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П2 618/16 од 09.05.2019. године у првом, другом, трећем и четвртом ставу изреке. Ставом четвртим изреке, одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену - одлуке садржане у трећем ставу изреке, тужени је, благовремено изјавио ревизију због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. Закона о парничном поступку (ЗПП), Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, странке су родитељи малолетног ВВ, рођеног ...2012. године. Тужиља и тужени су у ванбрачној заједници живели веома кратко - од септембра до новембра 2012. године, у домаћинству са родитељима туженог, његовим братом и његовом породицом. Тужиља је ванбрачну заједницу и породично домаћинство напустила, док је тек рођено дете остало са туженим и његовом породицом. Правноснажном пресудом Првог основног суда у Београду П2 5729/12 од 20.10.2015. године одлучено је да ће тужени самостално вршити родитељско право, уређен начин одржавања личних односа детета са тужиљом и обавезана тужиља да плаћа издржавање у одређеном номиналном новчаном износу. Између странака постоји конфликтан однос, што је имало за последицу опструкцију личних односа детета и тужиље оптужбама туженог да је она незаинтересована за одржавање личних односа и инсистирањем да се лични односи одржавају у његовом присуству. По мишљењу органа старатељства и вештака, дете показује емотивну везаност, упућеност и блискост са оба родитеља, који су високо мотивисани да се о њему старају. Тужиља се у међувремену, по престанку заједнице живота са туженим, стабилизовала и адекватно организовала за живот са дететом. Она не увлачи дете у партнерски конфликт и схвата његову потребу за контактом са оба родитеља. Тужени, иако има близак однос са дететом и препознаје његове развојне потребе, показује да је ригидна и мање зрела личност јер не схвата значај мајке за правилан развој детета. Обе странке су запослене и остварују редовне месечне приходе - тужиља у износу од око 44.000,00 динара, а тужени у износу од око 29.000,00 динара. Тужиља са дететом, које јој је одређеном привременом мером поверено на самостално вршење родитељског права, живи у стану на којем је власница. У том стану дете има собу, прилагођену његовом узрасту. Тужени живи у заједници са родитељима, братом и његово двоје деце, у стану који је власништво његових родитеља. За задовољавање потребе малолетног ВВ месечно је непходан износ од 25.000,00 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су у овом спору, у суштини одлучујући о измени одлуке о вршењу родитељског права, правилно применили материјално право.

Према члану 77. став 3. Породичног закона, један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права. О самосталном вршењу родитељског права, сходно члану 266. став 1. тог закона, суд одлучује руководећи се најбољим интересом детета - правним стантардом који се цени у сваком конкретном случају. Пре доношења одлуке о вршењу родитељског права суд је, на основу члана 270. наведеног закона, дужан да затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства, породичног световалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима.

У конкретном случају, мишљења органа старатељства и вештака су усаглашена у погледу чињенице да би дете требало поверити тужиљи на самостално вршење родитељског права. Такав начин вршења родитељског права, имајући у виду све околности случаја, у најбољем је интересу детета. Тужиља јасно разграничава родитељство од партнерског односа и не испољава склоност да дете увлачи у лични однос са бившим партнером, за разлику од туженог који не схвата значај мајке за правилан развој детета и својим ставовима и поступцима код заједничког детета изазива кофликт лојалности. У таквој ситуацији, иако су оба родитеља подобна и показују високу мотивисаност за вршење родитељског права а дете испољава емотивну блискост и приврженост са оба родитеља, у његовом је најбољем интересу да тужиља убудуће самостално врши родитељско право и да однос са другим родитељем остварује кроз одржавање личних односа, које тужиља не спречава већ подржава.

О начину одржавања личних односа детета и туженог одлучено је у складу са чланом 61. Породичног закона, а о обавези издржавања у смислу чланова 154. став 1, 160, 161. и 162. истог закона.

Изјављеном ревизијом, по оцени Врховног касационог суда, неосновано се оспорава правилност побијане другостепене пресуде у делу којим је правноснажно одлучено о вршењу родитељског права.

Подобност тужиље за самостално вршење родитељског права утврђено је на основу прибављених мишљења органа старатељства и вештачења. У тим мишљењима нису изнете сумње о насиљу које тужиља врши према малолетном детету странака, на којој чињеници тужени инсистира током поступка и у ревизији, уз коју прилаже кривичну пријаву за извршено кривичног дело насиље над малолетним дететом коју је поднео против тужиље тек након закључења главне расправе у овом поступку. Тужени оспорава и валидност мишљења органа старатељства на чији рад је (по закључењу главне расправе) поднео притужбу, али притом занемарује да се о подобности тужиље за вршење родитељског права изјашњавала и комисија вештака (психијатар, специјалиста медицинске психологије и дипломирани социјални радник - породични психотерапеут), чије је мишљење да би у најбољем интересу малолетног детета било да се повери тужиљи на самостално вршење родитељског права.

С`тога се изјављеном ревизијом неосновано оспорава утврђено чињенично стање, а такође нису основани ни ревизијски наводи о погрешној примени материјалног права, јер су одлуке о вршењу родитељског права, одржавању личних односа и издржавању донете правилном применом наведених одредби.

Из ових разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић