Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку, применом одредбе члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11...18/20), и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а нема ни других битних повреда одредаба парничног поступка учињених пред другостепеним судом из члана 374. став 1. ЗПП на које се у ревизији неосновано указује. Ревизија се у смислу наведеног члана 407. став 1. тач. 1. и 2. Закона о парничном поступку не може изјавити због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. тог закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац и тужена су супружници између којих се води поступак за развод брака и вршење родитељског права пред Основним судом у Смедереву у предмету П2 794/19. Од прекида заједнице живота странака, тужиља је остала да живи у стану у ... улици број .../... са старијом ћерком ВВ, док је тужени са двоје млађе заједничке деце, малолетним ћеркама ГГ и ДД, напустио тај стан и отишао да живи на адреси у ул. ... број ... у ... . Тужиља је дана 23.03.2020. године око 13,30 часова отишла до зграде у ул. ... како би се видела са децом. Док је у холу зграде разговарала са децом наишао је тужени у друштву ЂЂ па је између тужиље и туженог почела расправа, након чега је тужиља пала на степеништe. Том приликом тужиља је задобила телесне повреде што је констатовано од стране лекара специјалисте опште болнице „Свети Лука“ дана 24.03.2020. године, дан након повређивања, који је у свом извештају навео да су код тужиље констатована два хематома на левој бутини и на левом глутеусу, све описано у извештају. Према исказима сведока очевидаца, наведеном приликом између тужиље и туженог није било физичког контакта, тужени није одгурнуо тужиљу како тужиља тврди, већ је она сама пала. Рад са странкама у надлежном центру за социјални рад је започет у новембру 2019. године, а у више разговора који су обављени са странкама од стране радника центра није спомињано насиље у породици.

Примењујући материјално право на овако утврђено чињенично стање, нижестепени судови су одбили тужбени захтев тужиље закључујући да тужиља у смислу члана 231. ЗПП није доказала да је тужени критичном приликом одгурнуо тужиљу и проузроковао јој наведене повреде, услед чега није доказала да је тужени извршио насиље у породици према њој.

По оцени Врховног касационог суда, становиште нижестепених судова је правилно, а ревизијом се неосновано указује на погрешну примену материјалног права.

Насиље у породици дефинисано је одредбом члана 197. Породичног закона („Службени гласник РС“ бр. 18/05), тако што је ставом првим, одређено да се под насиљем у породици подразумева понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице, док су у ставу другом истог члана закона, наведени карактеристични видови насиља, (именовани облици насиља), али уз одређење да се насиљем у породици сматра и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање које један члан породице испољава према другом члану породице (неименовани облици насиља).

У конкретном случају не ради се о насиљу, него о изолованом догађају у погледу кога тужиоцу јесте изречена хитна мера заштите од насиља у породици од стране полиције, која траје кратко и изриче се као хитна превентивна мера аутоматски по пријави и како то правилно налази другостепени суд, није од утицаја и не прејудицира одлуку суда о постојању насиља у породици у конкретном случају, јер се таква одлука пред судом доноси на основу утврђених чињеница и спроведеног доказног поступка. У конкретном случају тужиља није доказала да је тужени критичном приликом извршио насиље према њој односно да је одгурнуо и проузроковао јој наведене повреде. Сврха изрицања мера заштите од насиља у породици састоји су у ограничењу или привременој забрани одржавања личних односа насилника са жртвом насиља, како би се, њиховом применом, спречило поновно извршење насиља и обезбедила нужна заштита физичког и психичког интегритета, здравља и личне безбедности члана породице изложеном насиљу. Тужиља није изложена насиљу од стане туженог пошто се он према њој ни пре, а ни у наведеном догађају од 23.03.2020. године, није насилнички понашао. У тој ситуацији, одређивање мере заштите од насиља у породици на начин како је то тужиља тужбом предложила није потребно због чега је њен тужбени захтев неоснован.

Супротно наводима ревизије, тужиља није доказала неопходност одређивања предложених мера заштите од насиља у породици према туженом у овом случају, из разлога што понашање туженог према тужиљи није такво да је угрожен њен телесни интегритет, душевно здравље или спокојство, а из навода тужиље произлази да између њих долази само до вербалних сукоба, те како понашање туженог према тужиљи наведеног дана није имало елементе насилничког, безобзирног нити злонамерног понашања, нити је такво понашање претходило наведеном догађају, следи да се ради о субјективном доживљају тужиље за који не постоји узрок у објективном понашању туженог, због чега је тужбени захтев неоснован. Због изнетог, неосновано се наводима ревизије тужиље побија правилност примене материјалног права, а остале ревизијске наводе којима се оспорава утврђено чињенично стање, Врховни касациони суд није ценио, с обзиром да се према члану 407. став 1. ЗПП ревизија из ових разлога не може изјавити.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у изреци донео применом одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић