Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih pred drugostepenim sudom iz člana 374. stav 1. ZPP na koje se u reviziji neosnovano ukazuje. Revizija se u smislu navedenog člana 407. stav 1. tač. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku ne može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tužena su supružnici između kojih se vodi postupak za razvod braka i vršenje roditeljskog prava pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P2 794/19. Od prekida zajednice života stranaka, tužilja je ostala da živi u stanu u ... ulici broj .../... sa starijom ćerkom VV, dok je tuženi sa dvoje mlađe zajedničke dece, maloletnim ćerkama GG i DD, napustio taj stan i otišao da živi na adresi u ul. ... broj ... u ... . Tužilja je dana 23.03.2020. godine oko 13,30 časova otišla do zgrade u ul. ... kako bi se videla sa decom. Dok je u holu zgrade razgovarala sa decom naišao je tuženi u društvu ĐĐ pa je između tužilje i tuženog počela rasprava, nakon čega je tužilja pala na stepenište. Tom prilikom tužilja je zadobila telesne povrede što je konstatovano od strane lekara specijaliste opšte bolnice „Sveti Luka“ dana 24.03.2020. godine, dan nakon povređivanja, koji je u svom izveštaju naveo da su kod tužilje konstatovana dva hematoma na levoj butini i na levom gluteusu, sve opisano u izveštaju. Prema iskazima svedoka očevidaca, navedenom prilikom između tužilje i tuženog nije bilo fizičkog kontakta, tuženi nije odgurnuo tužilju kako tužilja tvrdi, već je ona sama pala. Rad sa strankama u nadležnom centru za socijalni rad je započet u novembru 2019. godine, a u više razgovora koji su obavljeni sa strankama od strane radnika centra nije spominjano nasilje u porodici.

Primenjujući materijalno pravo na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilje zaključujući da tužilja u smislu člana 231. ZPP nije dokazala da je tuženi kritičnom prilikom odgurnuo tužilju i prouzrokovao joj navedene povrede, usled čega nije dokazala da je tuženi izvršio nasilje u porodici prema njoj.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište nižestepenih sudova je pravilno, a revizijom se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Nasilje u porodici definisano je odredbom člana 197. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 18/05), tako što je stavom prvim, određeno da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu drugom istog člana zakona, navedeni karakteristični vidovi nasilja, (imenovani oblici nasilja), ali uz određenje da se nasiljem u porodici smatra i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja).

U konkretnom slučaju ne radi se o nasilju, nego o izolovanom događaju u pogledu koga tužiocu jeste izrečena hitna mera zaštite od nasilja u porodici od strane policije, koja traje kratko i izriče se kao hitna preventivna mera automatski po prijavi i kako to pravilno nalazi drugostepeni sud, nije od uticaja i ne prejudicira odluku suda o postojanju nasilja u porodici u konkretnom slučaju, jer se takva odluka pred sudom donosi na osnovu utvrđenih činjenica i sprovedenog dokaznog postupka. U konkretnom slučaju tužilja nije dokazala da je tuženi kritičnom prilikom izvršio nasilje prema njoj odnosno da je odgurnuo i prouzrokovao joj navedene povrede. Svrha izricanja mera zaštite od nasilja u porodici sastoji su u ograničenju ili privremenoj zabrani održavanja ličnih odnosa nasilnika sa žrtvom nasilja, kako bi se, njihovom primenom, sprečilo ponovno izvršenje nasilja i obezbedila nužna zaštita fizičkog i psihičkog integriteta, zdravlja i lične bezbednosti člana porodice izloženom nasilju. Tužilja nije izložena nasilju od stane tuženog pošto se on prema njoj ni pre, a ni u navedenom događaju od 23.03.2020. godine, nije nasilnički ponašao. U toj situaciji, određivanje mere zaštite od nasilja u porodici na način kako je to tužilja tužbom predložila nije potrebno zbog čega je njen tužbeni zahtev neosnovan.

Suprotno navodima revizije, tužilja nije dokazala neophodnost određivanja predloženih mera zaštite od nasilja u porodici prema tuženom u ovom slučaju, iz razloga što ponašanje tuženog prema tužilji nije takvo da je ugrožen njen telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo, a iz navoda tužilje proizlazi da između njih dolazi samo do verbalnih sukoba, te kako ponašanje tuženog prema tužilji navedenog dana nije imalo elemente nasilničkog, bezobzirnog niti zlonamernog ponašanja, niti je takvo ponašanje prethodilo navedenom događaju, sledi da se radi o subjektivnom doživljaju tužilje za koji ne postoji uzrok u objektivnom ponašanju tuženog, zbog čega je tužbeni zahtev neosnovan. Zbog iznetog, neosnovano se navodima revizije tužilje pobija pravilnost primene materijalnog prava, a ostale revizijske navode kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se prema članu 407. stav 1. ZPP revizija iz ovih razloga ne može izjaviti.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić