Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се о ревизији одлучи у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Решењем Апелационог суда у Крагујевцу Р4 77/18 од 01.03.2018. године уступљено је Врховном касационом суду на стварну надлежност одлучивање о посебној ревизији тужене, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2882/17 од 10.10.2017. године.

Решењем Врховног касационог суда Рев2 740/2018 од 13.06.2018. године, ставом првим изреке, прихваћено је одлучивање о ревизији тужене изјављеној против другостепене пресуде, као изузетно дозвољеној. Ставом другим изреке, укинуте су другостепена и првостепена пресуда и одбачена је тужба тужиоца.

Одлуком Уставног суда Уж 14539/2018 од 03.06.2021. године, тачком првом изреке, усвојена је уставна жалба тужиоца и утврђено да је решењем Врховног касационог суда Рев2 740/2018 од 13.06.2018. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Тачком другом изреке, поништено је решење Врховног касационог суда Рев2 740/2018 од 13.06.2018. године и одређено да исти суд донесе нову одлуку о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2882/17 од 10.10.2017. године.

У конкретном случају предмет спора је захтев тужиоца да се обавеже тужена да на основице додатка на плату по основу нередовности у раду, уплати законом предвиђене доприносе Републичком фонду ПИО. Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној јер правно схватање изражено у нижестепеним одлукама, о праву тужиоца да потражује од тужене уплату доприноса, не одступа од правног става усвојеног на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 12.03.2019. године, због чега у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права. Поред тога, тужена није уз ревизију доставила пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој правној ствари.

Како на основу изнетог произилази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11... 18/20), Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Наиме, одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради уплате доприноса поднета је 05.07.2016. године, а предмет спора је захтев тужиоца да се обавеже тужена да у корист тужиоца уплати доприносе на основице додатка на плату по основу нередовности у раду (правноснажном и извршном пресудом досуђени износ од 216.308,01 динара), што према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, представља износ испод 40.000 евра.

С обзиром на то да се ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање, у коме побијана вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија недозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.

На основу изнетог, применом члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Звезданa Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић