Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2818/21 од 02.02.2022. године, ставом првим изреке, усвојена је жалба туженог и преиначена у усвајајућем делу првостепена пресуда тако што је одбијен тужбени захтев: да се утврди да је тужиља засновала радни однос на неодређено време код туженог дана 01.01.2018. године; да се тужени обавеже да тужиљу врати на рад у року од осам дана од дана достављања преписа пресуде; да се тужени обавеже да тужиљи за период од 01.01.2018. до 17.11.2019. године исплати разлику зараде, увећану зараду по основу минулог рада, накнади трошкове за исхрану у току рада и накнади штету за неискоришћени годишњи одмор; да тужени у корист тужиље за исти период уплати доприносе надлежном Фонду ПИО, надлежном Фонду здравственог осигурања и Националној служби за запошљавање, а према основици која буде важила на дан уплате досуђених разлика зараде утврђених побијаном пресудом у року од 15 дана, као и да туженом накнади трошкове поступка у износу од 100.698,00 динара са законском затезном каматом од извршности до коначне исплате у року од 15 дана. Ставом другим изреке, обавезана је тужиља да туженом накнади трошкове првостепеног поступка у износу од 61.400,00 динара и трошкове жалбеног поступка у износу од 35.349,00 динара, све са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате у року од осам дана.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18 и 18/20) – у даљем тексту: ЗПП и утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2) ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је по основу више закључених уговора о обављању привремених и повремених послова била радно ангажована код туженог у периоду од 01.01.2018. до 27.11.2019. године на обављању истих послова. Постојао је континуитет у обављању тих послова у наведеном периоду јер је тужени по истеку закљученог уговора о обављању привремених и повремених послова са тужиљом одмах закључивао нови уговор о обављању привремених и повремених послова са другачијим називом посла, али би тужиља без прекида настављала да код туженог обавља увек исте послове. Послови које је тужиља обављала код туженог су, према одредбама Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији послова код туженог од 31.01.2017. године и од 12.09.2018. године, у опису послова радног места „чистач просторија – спремачица“. Наведеним правилницима било је предвиђено да послове тог радног места обавља 21 извршилац. Међутим, у спорном периоду од 01.01.2018. године до 27.11.2019. године, на том радном месту је било распоређено од 11 до 13 извршилаца.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиље за утврђење радног односа заснованог на неодређено време, враћање на рад и исплату тражених накнада проистеклих из радног односа, основан. Ово стога јер је тужени злоупотребио институт привремених и повремених послова, због чега су предметни уговори о обављању привремених и повремених послова ништави с обзиром на то да су закључени противно одредби члана 197. Закона о раду како би се избегло заснивање радног односа.

Другостепени суд је одлучујући о жалби туженог дошао до другачијег закључка, па је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље. Према оцени другостепеног суда, првостепени суд је пропустио да приликом примене материјалног права цени да је тужени јавно предузеће које по члану 2. став 1. тачка 5) Закона о буџетском систему спада у кориснике јавних средстава, због чега се у односу на њега примењују одредбе тог закона којима је у спорном периоду била прописана забрана заснивања радног односа са новим лицем ради попуњавања слободних односно упражњених радних места.

Према оцени Врховног касационог суда, правилно је другостепени суд применио материјално право када је тужбени захтев тужиље одбио и то са разлога наведених у образложењу побијане пресуде.

Чланом 197. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 75/14) прописано је да послодавац може за обављање послова који су по својој природи такви да не трају дуже од 120 радних дана у календарској години закључити уговор о обављању привремених и повремених послова.

По налажењу Врховног касационог суда, правилно је оценио првостепени суд да су у конкретном случају уговори о обављању привремених и повремених послова закључени противно цитираној одредби члана 197. став 1. Закона о раду, али је другостепени суд основано нашао да се у односу на тужено јавно предузеће примењују одредбе о забрани заснивања радног односа прописане Законом о буџетском систему, које првостепени суд није имао у виду приликом одлучивања.

Законом о изменама и допунама Закона о буџетском систему („Службени гласник РС“, број 95/18) је прописано у члану 27е став 34. да корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31.12.2019. године. Изузетно од става 34. овог члан, радни однос са новим лицима може се засновати уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење министарства. Укупан број запослених на одређено време због повећаног обима посла, лица ангажованих по уговору о делу, уговору о привременим и повременим пословима, преко омладинске и студентске задруге и лица ангажованих по другим основима, код корисника јавних средстава, не може бити већи од 10% укупног броја запослених. Изузетно од става 36. овог члана, број запослених на одређено време због повећаног обима посла, лица ангажованих по уговору о делу, уговору о привременим и повременим пословима, преко омладинске и студентске задруге и лица ангажованих по другим основама, код корисника јавних средстава, може бити већи од 10% укупног броја запослених, уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење министарства (ст. 35-37). Чланом 105. истог закона, прописано је да ако су одредбе других закона односно прописа, у супротности са овим законом, примењују се одредбе овог закона.

Према ставу Врховног касационог суда, одредбе Закона о буџетском систему којима се прописује забрана заснивања радног односа са новим лицем ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места код корисника јавних средстава су lex specialis у односу на одредбе члана 32. Закона о раду, којима је прописано да ако послодавац не закључи уговор о раду пре ступања запосленог на рад, сматра се да је запослени засновао радни однос на неодређено време даном ступања на рад.

Имајући у виду изложено, а како је тужени корисник јавних средстава, то се на њега, по правилној оцени другостепеног суда, односи забрана новог запошљавања, односно заснивања радног односа мимо претходно прибављене сагласности надлежног органа.

С обзиром на изложено, неосновани су наводи ревизије о погрешној примени материјалног права, па је Врховни касациони суд применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Катарина Манојловић Андрић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић