Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку, применом члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 и 55/14), који се примењује на основу члана 506. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 и 55/14), па је нашао да ревизија тужене није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ревизијом се не указује на друге повреде поступка због којих се она може изјавити применом члана 407. став 1. ЗПП. Ревизијско указивање на битну повреду парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП није релевантно, зато што та повреда не представља дозвољен ревизијски разлог у смислу члана 407. став 1. ЗПП.

Према чињеничном стању на коме је заснована побијана одлука, тужиља је била запослена у Општинском суду у Убу као намештеник – ... до 31.12.2009. године, када је тај суд престао са радом. Из оспореног решења од 14.06.2010. године којим је констатовано да тужиљи престаје радни однос произилази: да је Комисија образована од стране Високог савета судства извршила распоређивање државних службеника и намештеника и о томе сачинила записник од 25.12.2009. године о нераспоређеним државним службеницима и намештеницима у Општинском суду у Ваљеву, Лајковцу, Мионици, Осечини, Убу и Љигу, а из ког записника произилази чињеница да је тужиља остала привремено нераспоређена; да је одлуком Високог савета судства од 23.12.2009. године одређено да Основни суд у Ваљеву преузима привремено нераспоређене државне службенике и намештенике из наведених општинских судова; да је решењем в.ф.председника суда од 25.01.2010. године тужиља као привремено нераспоређени намештеник преузета из Општинског суда у Убу у Основни суд у Ваљеву до доношења Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Основном суду у Ваљеву када ће коначно бити одлучено о њеном радно-правном статусу; као и да је након доношења Правилника утврђено да не постоји ни једно радно место на које би тужиља могла бити распоређена, односно премештена. Из налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке утврђена је висина потраживања тужиље за спорни период. Утврђено је и да је Правилником о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места од 20.05.2010. годне за обављање послова из делокруга суда систематизовано 35 радних места и 176 извршилаца, а током поступка тужена се није изјаснила о броју запослених државних службеника и намештеника који су из укинутих општинских судова преузети у Основни суд у Ваљеву, колико њих је распоређено, да ли је остало упражњених радних места, које критеријуме је тужена примењивала приликом доношења одлуке о радно-правном статусу тужиље и на основу којих чињеница је в.ф. председник суда закључио да не постоји ниједно радно место одговарајуће за тужиљу.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилно применили материјално право, када су усвојили тужбени захтев и поништили решење тужене од 14.06.2010. године и тужену обавезали да тужиљу врати на рад и да јој накнади штету у висини изгубљене плате због престанка радног односа.

Неосновани су наводи и разлози ревизије тужене којима се правноснажна пресуда побија због погрешне примене материјалног права.

Наиме, одредбом члана 134. став 2. Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, број 79/05, ... 104/09) прописано је да ако новим Правилником нека радна места буду укинута или број државних службеника буде смањен, на прекобројне државне службенике се примењују одредбе овог закона које важе за случај измене правилника (члан 133). Одредбом члана 133. став 2. прописано је да ако одговарајуће радно место не постоји, прекобројни државни службеник може уз своју сагласност бити премештен на ниже радно место које одговара његовој стручној спреми, а ако такво радно место не постоји, постаје нераспоређен.

Одредбе овог закона о премештају и распоређивању државних службеника, сходно се примењују на намештенике применом члана 172. став 1. Закона о државним служеницима, при чему решење о премештају, односно распоређивању намештеника замењује, по сили закона, одговарајуће одредбе уговора о раду (став 2), те уколико намештеник одбије премештај, односно распоређивање, отказује му се уговор о раду (став 3), а уговор о раду му се увек отказује када услед промене унутрашњег уређења државног органа или уређења система државног органа више не постоји ни једно радно место на које може бити премештен, односно распоређен (став 4).

У конкретном случају, Општински суд у Убу у коме је тужиља до тада била запослена је престао са радом 31.12.2009. године, након чега је в.ф. председника Основног суда у Ваљеву, у складу са одлуком Високог савета судства од 23.12.2009. године преузео привремено нераспоређене државне службенике и намештенике из Општинских судова у Ваљеву, Лајковцу, Мионици, Осечини, Убу и Љигу, а до доношења Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Основном суду у Ваљеву. Правилник је донет у мају месецу 2010. године, након чега је в.ф. председника суда имао овлашћење да врши распоређивање запослених и преузетих државних службеника и намештеника, водећи при томе рачуна о пословима на којима су радили пре распоређивања (члан 134. став 1. Закона о државним службеницима), као и да се, у случају да због измена Правилника нису могли бити распоређени сви запослени (због укидања неких радних места или смањења броја државних службеника), прекобројни државни службеници, односно намештеници премешају на друга одговарајућа радна места, и да предност имају они са бољим оценама у последње три године, применом члана 133. став 1. у вези члана 172. сав 1. Закона о државним служеницима.

По оцени Врховног касационог суда, закључак нижестепених судова о незаконитости спорног решења заснован је на правилној примени материјалног права. Наиме, како се из оспореног решења тужене од 14.06.2010. године (у коме нису наведени критеријуми којима се доносилац решења руководио приликом распоређивања запослених), као и доказа у списима не може закључити да је рад других намештеника – ... који су из општинских судова (који су престали са радом) преузети у Основни суд у Ваљеву и који су остали у радном односу вреднован вишом оценом од оцене којом је вреднован рад тужиље, а што је управо начин да се изврши индивидуализација коме ће од запослених престати радни однос код тужене, те како тужена на којој је терет доказивања у смислу правила о терету доказивања из члана 228. до 231. ЗПП није доказала који критеријуми су примењивани приликом доношења одлуке о тужиљином радно правном статусу, те на основу којих чињеница је в.ф. председник суда закључио да не постоји ни једно радно место одговарајуће за тужиљу, то су по оцени Врховног касационог суда нижестепени судови правилно закључили да тужена, на којој је био терет доказивања, није доказала чињеницу да се тужиља није могла распоредити на друго радно место, због чега нису постојали услови за престанак радног односа тужиљи што побијано решење тужене од 14.06.2010. године чини неправилним и незаконитим, због чега је побијано решење морало бити поништено.

Како решење тужене којим је тужиљи престао радни однос применом наведеног отказног разлога није законито, основан је тужбени захтев тужиље за реинтеграцију и накнаду штете у висини изгубљене зараде за период од престанка радног односа до заснивања радног односа, који представља правну последицу незаконите одлуке послодавца, о чему је правилно одлучено применом члана 191. став 1. до 3. Закона о раду.

Супротно ревизијским наводима, исплата отпремнине је само један од разлога за оцену испуњености законских услова за отказ због тзв. технолошког вишка, па чињеница што ју је тужена исплатила тужиљи у складу са чланом 38. и 49. став 1. Закона о платама државних службеника и намештеника и члана 50. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини, сама по себи не утиче на правилност закључка нижестепених судова о незаконитости побијаног решења тужене од 14.06.2010. године. Зато нису основани ревизијски наводи тужене о погрешно примењеном материјалном праву.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа – судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић