Тужилац је изјавио благовремену ревизију, којом побија наведену другостепену пресуду у делу којим је првостепена пресуда потврђена, због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП која је учињена у поступку пред другостепеним судом и због погрешне примене материјалног права, позивом на одредбу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Тужени је поднео одговор на ревизију тужиоца.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11 ... и 18/20), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Према ставу 2. истог члана, о дозвољености и основаности ревизије из става 1. тог члана, одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Разматрајући изјављену ревизију по одредби члана 404. став 2. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио да не дозволи одлучивање о изјављеној ревизији, јер за то нису испуњени услови предвиђени одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Побијаном правноснажном пресудом одбијен је тужбени захтев којим тужилац тражи да се тужени обавеже да тужиоцу исплати разлику у заради у односу на исплаћену зараду, који захтев заснива на ставу да је у одсуству уговорене основне зараде између тужиоца као запосленог и туженог као послодавца, или уговорене цене рада и одређеног коефицијента радног места тужиоца, код утврђене чињенице да је тужиоцу за рад на радном месту ... – ...–..., обрачунавана и исплаћивана зарада према коефицијенту 3,10 према месечним обрачунским листама зараде, у одсуству утврђеног коефицијента посла за то радно место по Правилнику о организацији, систематизацији послова код туженог, зарада тужиоца требало да буде у висини одређеној коефицијентом од 3,10 множењем са ценом рада за најједноставнији рад која је најмање у висини минималне зараде што је прописано чланом 52. Посебног колективног уговора за грађевинарство и индустрију грађевинског материјала Републике Србије, за просечних 174 часа рада у месецу. Тужилац сматра да се тако достигнути ниво зараде применом Посебног колективног уговора за грађевинарство и индустрију грађевинског материјала који је био у примени до 29.03.2014. године, за тужиоца не може ни на који начин мењати, односно смањивати или повећавати, осим по закљученом новом уговору о раду, односно анексу. Даље, тужилац сматра да је од 22.01.2015. године припадајућа зарада за тужиоца била према одредбама Посебног колективног уговора за делатност путне привреде РС на основу основне цене рада по радном часу у висини минималне цене рада. Тужилац сматра да се минимална зарада односи на основну зараду која се утврђује за стандардни учинак и време проведено на раду, а не на исплаћену зараду. Посебну ревизију изјављује због потребе за уједначавањем судске праксе, позивајући се на пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 392/17 од 11.01.2018. године којом је на другачији начин одлучено по тужби ББ из ..., и указује да се по тужбама других тужилац против истог туженог из истог чињеничног и правног основа воде судски поступци и да Основни суд у Ужицу и усваја и одбија тужбене захтеве тужилаца против истог туженог.

Међутим, разлози на којима је заснована одлука другостепеног суда у складу су са постојећом судском праксом нижестепених судова и ревизијског суда у примени и тумачењу материјалног права – Закона о раду, у односу на право запосленог на одговарајућу зараду, те не постоји потреба за одлучивањем о изјављеној ревизији тужиоца, као посебној ревизији, ради уједначавања судске праксе. Тако је одлуком Врховног касационог суда Рев2 2196/19 од 13.05.2020. године одлучено о тужбеном захтеву из истоветног чињеничног и правног основа, тако што је тужбени захтев одбијен на основу правног схватања да у недостатку уговора о раду којим се утврђују елементи за обрачун зараде исплатни листови нису акти на основу којих се према Закону о раду утврђују права и обавезе на основу рада, нити се може сматрати стеченим правом на зараду у висини према елементима за обрачун из исплатних листова. У складу је са становиштем израженим у наведеној пресуди и разлог нижестепених судова у овој парници, да запослени нема право на обрачун зараде према коефицијенту који му не припада за послове које је обављао у туженом периоду према стручној спреми, сложености и одговорности с обзиром на прописан за запослене који поседују одговарајућу стручну спрему за радно место тужиоца. Осим овога, став изражен у побијаној другостепеној пресуди у погледу значења најниже цене рада и минималне зараде не одступа од ставова судова изражених у правноснажним и ревизијским одлукама. Према томе је одлучено као у првом ставу изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. става 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. Закона о парничном поступку прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима када вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Тужба је у овој парници поднета 21. марта 2016. године, а преиначена је 04.01.2018. године. На дан преиначења тужбе, вредност предмета спора побијаног дела другостепене пресуде од 1.521.048,24 динара по средњем курсу Народне банке Србије одговарао је вредности 12.817,69 евра. Према томе, ради се о имовинско-правном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање, у коме побијана вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра, те је ревизија недозвољена по одредби члана 403. став 3. Закона о парничном поступку.

На основу изнетог је по одредби члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку Врховни касациони суд одлучио као у другом ставу изреке.

Одбијени су захтеви странака за накнаду трошкова поступка по ревизији, тужиоцу јер са ревизијом није успео, а туженом јер трошак одговора за ревизију није био потребан за одлучивање о ревизији, применом одредаба члана 153. и 154. ЗПП.

Председник већа-судија

Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић