Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 399. ЗПП („Сл. гласник РС“, број 125/04, 111/09), који се у овом парничном поступку примењује на основу члана 506. став 1. ЗПП („Сл. гласник РС“, број 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

Доношењем побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Није учињена ни битна повреда из тачке 12. цитиране законске одредбе на коју се ревизијом указује јер образложење побијане пресуде садржи јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама. У ревизији се такође неосновано истиче да је доношењем побијане пресуде учињена битна повреда одредаба из члана 361. став 1. у вези члана 382. став 1. ЗПП, с обзиром да образложење побијане пресуде садржи оцене жалбених навода од значаја.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је био у радном односу код туженог на основу уговора о раду од 19.08.2008. године и анекса уговора о раду број 1 од 14.12.2009. године и обављао је послове јамског бравара. Побијаним решењем туженог бр.742 од 28.04.2010. године, тужиоцу је отказан уговор о раду на основу члана 179. став 6. Закона о раду јер је злоупотребио право на одсуство због привремене спречености за рад, тиме што је дана 29.03.2010. године присуствовао рочишту о расправи поводом реорганизације стечајног дужника ДП Г. К. Ф.у Привредном суду у Лесковцу, а у то исто време је према дознакама био привремено спречен за рад од 12.03. до 31.03.2010. године. Тужени је упозорио тужиоца 13.04.2010. године о постојању разлога за отказ, о чему се овај писмено изјаснио. Утврђено је да је тужилац присуствовао 29.03.2010. године наведеном рочишту у Привредном суду у Лесковцу у поступку Ст 13/2010. Према дознакама издатим од стране ЗЦ Врање, тужилац је био спречен за рад са дијагнозом Ф 41.2 „анксиозно депресивно стање“, почев од 12.03. до 31.03.2010. године. Према специјалистичком извештају лекара Психијатријске амбуланте ЗЦ Врање од 11.03.2010. године, тужиоцу је предложено коришћење боловања (са контролом за месец дана) због болести сина И.Ц.. На основу налаза и мишљења судског вештка медицинске струке - неуропсихијатра, утврђено је да тужилац у назначеном периоду није користио боловање због себе, већ због болести и неге свог сина и да је изабрани ординирајући лекар начинио грешку код издавања дознака тужиоцу, за спорни период; као и да тужилац тиме што је користио боловање за потребу неге болесног сина, а не за лично лечење, није могао да угрози своје здравље.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови закључили да тужилац није учинио повреду радне обавезе која му је стављена на терет, с обзиром да није злоупотребио право на одсуство због привремене спречености за рад у смислу члана 179. став 1. тачка 6. Закона о раду, па је правилно одлучено да се побијано решење поништи као незаконито и тужилац врати на рад на основу члана 191. став 1. овог закона.

Сви ревизијски наводи туженог којима напада налаз и мишљење судског вештака неуропсихијатра и указује на погрешну оцену изведених доказа, заправо се своде на оспоравање чињеничног стања као погрешно и непотпуно утврђеног, са ког разлога се ревизија не може изјавити у смислу члана 398. став 2. ЗПП.

Правилно је одлучено и о трошковима поступка на основу чланова 149. став 1. и 150. став 2. ЗПП.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци пресуде на основу члана 405. став 1. ЗПП.

Председник већа-судија

Предраг Трифуновић,с.р.