Одредбом члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, прописано је да при одлучивању о правним средствима којим се штити право на суђење у разумном року уважавају се све околности предметног суђења, пре свега сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа или врста предмета суђења или истраге, значаја предмета суђења или истраге по странку, понашање странке током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, затим поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлуке.

Разумна дужина судског поступка представља оптимално време да се одлучи о праву странке које је спорно, да би се неизвесност отклонила, а странка добила сазнање да ли јој спорно право припада или не, чиме се обезбеђује и правна сигурност странака. Међутим, оптимално потребно време за окончање поступка је релативна категорија, која се процењује у сваком конкретном случају на основу околности које се тичу сложености чињеничних и правних питања у судском поступку, понашања подносиоца приговора за заштиту права на суђење у разумном року, поступања суда, природе захтева, односно значаја предмета спора за подносиоца приговора.

Оцењујући чињенице и околности од значаја за доношење одлуке, специфичности чињеничних и правних питања у предмету Привредног апелационог суда Пж 1325/20, понашање странака у поступку, поступање суда који води поступак, као и природу захтева, односно значај предмета спора за подносиоца, као и остале чиниоце који утичу на оцену дужине трајања поступка, у смислу члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, Врховни касациони суд налази да је правилно одбијен приговор предлагача ради убрзања поступка у предмету тог суда Пж 1325/20.

Врховни касациони суд је ценио наводе жалбе којима се указује да је иницијални акт у овој правној ствари поднет 12.12.2016. године и да поступак траје дуже од 5 година, при чему још увек није окончан, али је нашао да су без утицаја на другачију одлуку суда. Наиме, у тренутку када је предмет стигао по жалби у Привредни апелациони суд (04.03.2020. године) није спадао у категорију старих предмета у коме је иницијални акт био старији од 5 година, па како се не ради о хитном предмету по коме се прекоредно поступа, обавеза суда је да решава предмете према редоследу пријема (члан 177. Судског пословника). Према наводима судије известиоца до доношења одлуке у предмету Пж 1325/20 до сада није дошло јер је решавао предмете који су били хитни, као и предмете који су обухваћени Програмом решавања старих предмета - старијих од 5 и 10 година у односу на датум иницијалног акта. Такође је навео да ће предмет Пж 1325/20 бити решен до краја јуна месеца 2022. године, из чега се може закључити да је овај предмет добио статус приоритетног предмета који ће бити окончан у оптималном року, чиме је приговор остварио своју сврху.

Чињеница да Привредни апелациони суд није решио предмет у року предвиђеном одредбом чланом 383. став 2. ЗПП не доводи до повреде права на суђење у разумном року, с обзиром да је наведени рок по својој природи инструктивне природе, због чега је правилан закључак Привредног апелационог суда да непоштовање наведеног рока не доводи до последица које би условиле другачију оцену основаности приговора ради убрзања поступка у конкретном предмету.

Са изложеног, применом одредбе члана 18. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, одлучено је као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд је одбио и захтев предлагача за накнаду трошкова поступка применом одредбе члана 153. став 1. Закона о парничном поступку у вези са чланом 30. Закона о ванпарничном поступку, имајући у виду да предлагачи нису успели у поступку по жалби, због чега је одлучено као у ставу другом изреке.

Председник

Врховног касационог суда

Јасмина Васовић, с.р.

ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:

Против овог решења није дозвољена жалба

у смислу члана 21. Закона о заштити права

на суђење у разумном року.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић