Istom presudom, okrivljeni je obavezan da Višem sudu u Jagodini na ime paušala plati iznos od 15.000,00 dinara, te na ime troškova krivičnog postupka iznos od 56.221,00 dinara, kao i da Višem javnom tužilaštvu u Jagodini na ime troškova tužilačke istrage plati iznos od 41.872,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Istovremeno, okrivljeni je obavezan i da na ime troškova krivičnog postupka oštećenom BB, na ime zastupanja od strane punomoćnika plati iznos od 330.000,00 dinara, u roku od 15dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a oštećeni je radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva upućen na parnicu.

Na osnovu odredaba članova 78, 79, 86. i 297. stav 5. KZ, okrivljenom je izrečena mera bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije u trajanju od tri godine, računajući od dana pravnosnažnosti presude, s tim što se vreme provedeno na izdržavanju kazne ne uračunava u vreme trajanja ove mere.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 br.530/19 od 10.09.2019. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljenog AA, presuda Višeg suda u Jagodini K br.54/18 od 20.05.2019. godine preinačena je samo u pogledu odluke o kazni, tako što je okrivljenom AA za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. KZ u vezi krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 1. KZ, utvrđena kazna zatvora u trajanju od dve godine, dok je za krivično delo nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi iz člana 296. stav 3. u vezi stava 1. KZ zadržana kao pravilno utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine, nakon čega je okrivljeni primenom odredaba člana 60. stav 2. tačka 2) KZ, osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine i osam meseci, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 29.10.2015. godine do 26.11.2015. godine, a u preostalom delu žalba branioca okrivljenog i u celosti žalba Višeg javnog tužioca u Jagodini odbijene su kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Zoran Milojković, zbog povrede zakona, konkretno zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, kako to proizlazi iz obrazloženja zahteva, te zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti osnovan i donese presudu kojom se pobijane presude ukidaju.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je testiranje okrivljenog na alkohol izvršeno dana 29.10.2015. godine, u 01,35 časova, kada mu je detektovano 1,06 mg/ml alkohola u krvi i istog dana u 02,05 časova kada mu je detektovano 1,02 mg/ml alkohola u krvi, a koji rezultati ispitivanja ne predstavljaju dokaz na kome se može zasnovati sudska odluka, obzirom da su prikupljeni suprotno odredbi člana 187. stav 2. i člana 280. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, te suprotno odredbi člana 3. Pravilnika o uslovima koje moraju ispunjavati zdravstvene ustanove koje vrše analizu krvi, urina i/ili drugih telesnih materija u cilju utvrđivanja sadržine alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci u organizmu koje su zabranjene za upotrebu pre i za vreme vožnje.

Prema navodima zahteva, u konkretnom slučaju za analizu krvi okrivljenog korišćena je spektrofotometrijska metoda sa kalijum bihromatom, koja prema ZOBS-u i odredbama Pravilnika nije dozvoljena za ovu vrstu analize, te stoga, ne može biti dokaz na kome se može zasnovati ni nalaz i mišljenje veštaka medicinske struke, niti pravnosnažna presuda, a posebno kada se ima u vidu da su uzorci za analizu krvi uzeti više od osam odnosno devet časova nakon navodnog konzumiranja alkohola.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 187. stav 2. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, propisano je da vozač ne sme da upravlja vozilom u saobraćaju na putu, niti da počne da upravlja vozilom ako je pod dejstvom alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci.

Članom 280. istog zakona, propisan je način utvrđivanja prisustva alkohola ili psihoaktivnih supstanci kod učesnika u saobraćaju i tom zakonskom odredbom nije propisano kojim metodama se to vrši, pa samim tim ni koje metode su dozvoljene, odnosno nedozvoljene.

Odredbom člana 3. stav 1. Pravilnika o uslovima koje moraju ispunjavati zdravstvene ustanove koje vrše analizu krvi, urina i/ili drugih telesnih materija u cilju utvrđivanja sadržaja alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci u organizmu koje su zabranjene za upotrebu pre i za vreme vožnje, propisano je da se analiza uzoraka krvi, urina i drugih telesnih materija radi utvrđivanja sadržaja alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci može obavljati standardizovanom enzimskom metodom, metodom gasne hromatografije ili drugom naučno priznatom metodom.

Kako se, dakle, prema citiranom Pravilniku, analiza uzoraka krvi, radi utvrđivanja sadržaja alkohola u krvi može obavljati i drugom naučno priznatom metodom, u koju spada i spektrofotometrija, to su ocenjeni neosnovanim navodi zahteva za zaštitu zakonitosti da ova metoda prema odredbama Pravilnika i Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, nije dozvoljena metoda za ovu vrstu analize, te da su rezultati testiranja okrivljenog na alkohol i nalaz i mišljenje veštaka sudske medicine o koncentraciji alkohola u krvi kod okrivljenog u vreme nastanka saobraćajne nezgode, a koji je zasnovan na tom izveštaju, dokazi na kojima se presuda ne može zasnivati.

Nalazeći iz navedenih razloga, da pobijanom pravnosnažnom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu odbio kao neosnovan.

Branilac okrivljenog u uvodu zahteva za zaštitu zakonitosti ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, međutim u obrazloženju zahteva ne navodi razloge zbog kojih smatra da je pobijanim presudama došlo do navedene povrede zakona, već s tim u vezi ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, isticanjem da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je okrivljeni postupao suprotno odredbi člana 51. stav 2. ZOBS-a jer prilikom mimoilaženja sa oštećenom VV nije držao bezbedno rastojanje, što je dovelo do teže posledice – smrti oštećene. Nadalje, branilac u zahtevu navodi i da je u momentu nastanka saobraćajne nezgode oštećena bila u stanju teškog pijanstva sa 2,98 promila alkohola u krvi, te da je naglo promenila pravac kretanja, izvodeći sopstveni zaključak da nepredvidivost njenog ponašanja i kretanja ne može da se stavi na teret okrivljenom koji nije mogao da zna da li je oštećena pod dejstvom alkohola i u kojoj meri.

Takođe, zahtevom se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, jer je sud prema stavu branioca u razlozima presude pogrešno utvrdio odlučnu činjenicu koja je bila predmet dokazivanja (prilagođenost brzine uslovima i stanju puta...), te je pogrešno zaključio da je okrivljeni izvršio predmetno krivično delo.

Kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, nisu propisani kao dozvoljen zakonski razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca u smislu člana 485. stav 4. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud doneo je odluku kao u izreci presude, i to u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zapisnčar – savetnik                                                                                                              Predsednik veća – sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                                                                          Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić