Rešenjem Višeg suda Pančevu Kž1 154/19 od 21.10.2019. godine odbijena je žalba okrivljenog AA izjavljena preko branioca advokata Gorana Medakovića i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Goran Medaković zbog povrede zakona iz člana 441. stav 4. ZKP u vezi člana 264. stav 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud da usvoji podneti zahtev i ukine pobijana rešenja i predmet vrati na ponovno suđenje i odlučivanje ili da preinači drugostepeno rešenje tako što će usvojiti žalbu okrivljenog izjavljenu preko branioca i odrediti da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je osnovan.

Osnovano branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su odlukom o troškovima krivičnog postupka, prvostepeni i drugostepeni sud učinili povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP u vezi sa članom 264. stav 1. ZKP.

Odredbom člana 264. stav 1. ZKP je propisano da će sud kada okrivljenog oglasi krivim izreći u presudi da je dužan da naknadi troškove krivičnog postupka.

Odredbom člana 521. ZKP propisano je da će se u postupcima za izricanje mera bezbednosti primenjivati odredbe člana 522. do 536. tog zakonika, a ukoliko u ovim odredbama nije nešto posebno propisano, shodno će se primenjivati ostale odredbe tog zakonika.

Mera bezbednosti obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi iz člana 82. KZ, koja se izriče neuračunljivom učiniocu protivpravnog dela koje je u zakonu određeno kao krivično delo, prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iako predstavlja vrstu krivične sankcije, ona je po svojoj prirodi, svrsi i cilju značajno različita od ostalih krivičnih sankcija predviđenih Krivičnim zakonikom. Naime, u situaciji kada se ova mera izriče neuračunljivom licu, njome se suštinski odstupa od načela krivice, jer se u tom slučaju ova krivična sankcija izriče prema učiniocu protivpravnog dela u zakonu određenog kao krivično delo, koje mu se kao takvo ne može pripisati u krivicu, pa bez obzira što ista predstavlja krivičnu sankciju, ista se ne može poistovetiti ni u kom slučaju sa kaznom, pa se tako ni rešenje o izricanju navedene mere ne može poistovetiti sa osuđujućom presudom. Pre svega, ova krivična sankcija u svojoj osnovi je medicinsko-psihijatrijskog karaktera i prema neuračunljivim licima izriče se prvenstveno iz medicinskih i bezbednosnih razloga, kako bi se ta lica podvrgla odgovarajućem medicinskom tretmanu, a ne zbog postojanja krivice ovih lica za učinjeno delo, što je nužan uslov za izricanje kazne i drugih krivičnih sankcija.

Stoga, kako je u konkretnom slučaju, okrivljenom AA zbog protivpravnog dela, u zakonu određenog kao krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, učinjenog u stanju neuračunljivosti izrečena mera bezbednosti obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi i kako isti nije oglašen krivim, budući da neuračunljivost isključuje krivicu kao obavezan element krivičnog dela, to po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda osnovano branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da takav učinilac ne može biti ni obavezan na plaćanje troškova krivičnog postupka u smislu člana 264. stav 1. ZKP.

S tim u vezi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi nisu mogli prilikom izricanja mere bezbednosti obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi okrivljenom AA, istog obavezati na plaćanje troškova krivičnog postupka shodno članu 264. stav 1. ZKP, jer iako odredbama člana 522. do 536. ZKP nije ništa posebno propisano, po oceni ovog suda, u konkretnom slučaju, nema mesta shodnoj primeni odredbe člana 264. stav 1. ZKP, jer okrivljeni nije oglašen krivim i osuđen.

Kako je, dakle, pobijanim pravnosnažnim rešenjima učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, a na koju se osnovano ukazuje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, to je Vrhovni kasacioni sud isti usvojio kao osnovan i na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP, preinačio pobijana pravnosnažna rešenja Osnovnog suda u Vršcu K 119/19 od 13.05.2019. godine i Višeg suda Pančevu Kž1 154/19 od 21.10.2019. godine, tako što je okrivljenog oslobodio od dužnosti da naknadi troškove krivičnog postupka na čije plaćanje je obavezan pravnosnažnim rešenjem i odredio da isti padaju na teret budžetskih sredstava.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                         Predsednik veća- sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                 Radmila Dragičević Dičić

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić