Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kž1 243/15 od 18.11.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Ž.P., a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv ovih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog Ž.P., advokat M.K., zbog povreda zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi stava 2. i člana 485. stav 4. u vezi člana 439. tačka 2) i člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i donese presudu kojom će ukinuti navedene presude i predmet vratiti prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, koga nije obavestio o sednici veća, kao ni branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog Ž.P. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pravnosnažnom presudom učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa obrazloženjem da je u činjeničnom opisu dela datom u izreci prvostepene presude navedeno da je okrivljeni upravljajući svojim putničkim vozilom prešao na levu kolovoznu traku namenjenu za kretanje vozila iz suprotnog smera, koje postupanje prema navodima zahteva, samo po sebi nije kažnjivo i ne predstavlja povredu odredbe člana 41. ZOBS-a i da sledstveno tome isto ne može biti uzrok saobraćajne nezgode, već da je ista posledica propusta okrivljenog da se vozilom kreće desnom stranom kolovoza što bliže desnoj ivici a u smeru kretanja. U vezi sa tim u zahtevu se ukazuje da je i u izreci i u obrazloženju prvostepene presude navedeno da je okrivljeni kritičnom prilikom postupao suprotno odredbi člana 71. ZOBS-a, koja povreda ne čini biće konkretnog krivičnog dela, zbog čega je prema navodima zahteva, u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se nije mogao primeniti. Pored toga, branilac u zahtevu navodi da je nejasno koji je zakon u konkretnom slučaju primenjen, jer to nije označeno u izreci prvostepene presude, što je prvostepeni sud bio u obavezi da učini, imajući u vidu da je u vreme izvršenja krivičnog dela bio na snazi Zakon o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, a u vreme donošenja prvostepene presude važio je Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima. U pogledu iste povrede krivičnog zakona, branilac u zahtevu naglašava da je sud u obrazloženju prvostepene presude naveo da je našao da se u radnjama okrivljenog stiču svi elementi bića krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, kao i da je u konkretnom slučaju nastupila teža posledica, te je osnovno krivično delo preraslo u teži oblik i okrivljenog oglasio krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ i u vezi sa tim ukazuje da nije moguće da sud okrivljenog oglasi krivim za navedeno krivično delo ukoliko je već utvrdio da se u njegovim radnjama stiču zakonska obeležja osnovnog krivičnog dela – ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode zahteva branioca okrivljenog ocenjuje kao neosnovane.

Ovo stoga jer iz činjenica i okolnosti naznačenih u izreci presude, proizlazi da se okrivljeni kritičnom prilikom kao učesnik u saobraćaju nije pridržavao saobraćajnih propisa čime je ugrozio javni saobraćaj i doveo u opasnost život i telo ljudi i imovinu većeg obima, tako što je magistralnim putem upravljao svojim putničkim vozilom, kojim je prešao na levu kolovoznu traku, namenjenu za kretanje vozila iz suprotnog smera u trenutku kada za to nisu postojali bezbedni uslovi, jer se tom kolovoznom trakom kretalo drugo vozilo, te je na levoj kolovoznoj traci gledajući iz pravca njegovog kretanja prednjim čeonim delom svog vozila udario u prednji levi deo vozila kojim je upravljao oštećeni S.K., usled čega je vozilo oštećenog odbačeno na desnu stranu gde je došlo do njegovog prevrtanja i zaustavljanja, kojom prilikom je na vozilima nastala veća materijalna šteta, dok je oštećeni S.K. zadobio teške telesne povrede, a oštećeni Z.Z. lake telesne povrede, postupajući sa nehatom, u odnosu na osnovni oblik krivičnog dela i nastalu težu posledicu, iz kog činjeničnog opisa, a nasuprot navodima zahteva, proizlaze sva zakonska obeležja krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom.

U vezi sa tim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da iz činjeničnog opisa dela okrivljenog u izreci prvostepene presude u kome je navedeno da je okrivljeni svojim putničkim vozilom prešao u levu kolovoznu traku namenjenu za kretanje vozila iz suprotnog smera, u trenutku kada za to nisu postojali bezbedni uslovi, usled čega je došlo do kontakta njegovog vozila sa vozilom kojim je upravljao oštećeni S.K., jasno proizlazi da je okrivljeni postupao suprotno odredbi člana 41. Zakona o osnovama bezbednosti na putevima, važećoj u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela, kojom je između ostalog, bilo propisano da je vozač dužan da vozilo u kretanju drži što bliže desnoj ivici kolovoza i na tolikoj udaljenosti od njega, s obzirom na brzinu kretanja vozila, uslove saobraćaja i na stanje i osobine puta, ne ugrožava druge učesnike u saobraćaju i ne izlaže sebe opasnosti. Pored toga, iz izreke presude proizlazi i to da je navedeni propust okrivljenog koji je bio u suprotnosti sa odredbom člana 41. ZOBS-a u uzročnoj vezi sa ugrožavanjem saobraćaja koje je dovelo do nastupanja telesnih povreda kod oštećenih i veće materijalne štete, pa su ocenjeni kao neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog da prelazak na levu kolovoznu traku vozila okrivljenog nije bilo uzrok predmetne saobraćajne nezgode.

Po nalaženju ovoga suda, iz činjenica i okolnosti navedenih u izreci prvostepene presude proizilazi i to da je usled izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela - ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, nastupila teža posledica - teške telesne povrede kod oštećenog S.K., odnosno da postoji uzročna veza između osnovnog oblika dela i nastupanja teže posledice u odnosu na koju je okrivljeni postupao nehatno, pa su samim tim, radnje okrivljenog opisane u izreci prvostepene presude pravilno kvalifikovane kao krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, te su ocenjeni kao neosnovani navodi branioca okrivljenog da se u radnjama okrivljenog stiču zakonska obeležja samo krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, a ne krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zahtevom branioca okrivljenog pravnosnažna presuda neosnovano pobija zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP. Što se tiče navoda branioca okrivljenog da je i u izreci i u obrazloženju prvostepene presude nominalno označeno da je okrivljeni postupao protivno odredbi člana 71. ZOBS-a, na putevima, a da se citira i obrazlaže sadržina odredbe člana 41. ZOBS-a na putevima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se istima ukazuje da su izreka i razlozi prvostepene presude nerazumljivi, koji nedostaci predstavljaju bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koje u smislu člana 485. stav 4. ZKP, nisu dozvoljeni razlozi za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog i njegovog branioca.

Po oceni ovoga suda u konkretnom slučaju je u pitanju očigledna greška u pisanju, imajući u vidu da iz činjeničnog opisa dela iz izreke prvostepene presude i njenog obrazloženja jasno proizlazi da je u konkretnom slučaju primenjena odredba člana 41. ZOBS-a.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog navodi i to da je dopunski nalaz i mišljenje veštaka pojedinca B.Đ., zaposlenog u Institutu „K.S.“, u suprotnosti sa osnovnim nalazom i mišljenjem Komisije veštaka, navedenog instituta, u pogledu propusta okrivljenog prilikom upravljanja nad putničkim vozilom kritičnom prilikom, zbog čega je bilo neophodno da se obavi novo veštačenje od strane komisije veštaka koju bi formirao isti institut, a koji predlog je prvostepeni sud odbio kao neosnovan, te da prema stavu branioca, u prvostepenoj presudi nije naveden nijedan dokaz iz koga proizlazi da se okrivljeni kretao na način opisan u izreci te presude.

Vrhovni kasaconi sud nalazi da branilac okrivljenog iznetim navodima ceni izvedene dokaze tokom postupka i iznosi svoje činjenične zaključke u pogledu postojanja uzročne veze između propusta okrivljenog prilikom upravljanja vozilom i predmetne saobraćajne nezgode, koji činjenični zaključci su drugačiji od onih utvrđenih pobijanim presudama, na koji način suštinski osporava ocenu izvedenih dokaza i činjenično stanje utvrđeno pobijanim presudama.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe i to da je drugostepeni sud propustio da oceni sve žalbene navode branioca okrivljenog, čime se po oceni ovoga suda ukazuje na povredu zakona iz člana 460. ZKP.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP, koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac čija su prava ograničena pravima okrivljenog u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke ili postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi niti zbog povrede zakona iz člana 460. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti je kao razlog podnošenja ovog vanrednog pravnog leka istakao i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Odredbom člana 484. ZKP, koja propisuje obavezan sadržaj zahteva, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1. ZKP) pri čemu ova odredba obavezuje podnosioca zahteva da pored formalnog označavanja zakonskih odredbi za koje smatra da su povređene pobijanom pravnosnažnom odlukom u zahtevu i obrazloži istaknute povrede zahteva.

Međutim, branilac okrivljenog u zahtevu nije konkretizovao istaknutu povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno nije dao obrazloženje u čemu se ista sastoji.

Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca vezan razlozima (član 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP), delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu u smislu člana 489. stav 1. ZKP, pa kako u konkretnom slučaju branilac okrivljenog nije dao obrazloženje u pogledu istaknute povrede Zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u pogledu ove povrede zakona nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                  Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                 Bata Cvetković,s.r.